MILAN RISTIĆ, ZALJUBLJENIK U NARODNU NOŠNJU
Tradicija, vekovima prenošena, ostala je u imenu jednog čoveka. Mladi Milan Ristić (28) iz Svrljiga, zaljubljenik u narodnu nošnju i folklor, i inženjer modnog dizajna, još kao dečak od dvanaest godina postao je član svrljiškog kulturno-umetničkog društva. Istovremeno i pasionirani sakupljač šajkača, šubara, anterija, tkanica, čakšira, prtenih košulja, jeleka, vunenih čarapa, opanaka, marama. Danas je njegova kolekcija, od preko 1.500 delova narodnih nošnji, u sobi – mini etno muzeju, razlog za pominjanje Svrljiga širom planete.
– Zbog ljubavi prema folkloru i tradiciji nastala je i moja ljubav prema narodnoj nošnji – kaže Ristić. – Dizajn sam upisao kako bih mogao da istaknem svoju maštu, kreativnost i kako bih svoje ideje pretvorio u modele. To tada nije imalo veze s izradom narodne nošnje i tek 2011. godine počeo sam isključivo s prikupljanjem narodne nošnje. Nekoliko godina kasnije, nakon završenih studija, krenuo sam i s izradom narodnog odela, a jedan od razloga je to što neke komade nošnje nisam mogao da nađem na terenu.
Svaki komad odeće ima svoju istoriju
Jedan deo Milanove kolekcije je iz njegove porodice, dok je ostatak nošnje sakupljen na terenu, u Svrljigu i selima na teritoriji te opštine. Prvi put je izašao na teren 2011. godine u rodnom mestu svog oca, selu Lalinac, i od tada je sve počelo, prvo sakupljanje pa i izrada, seća se Milan i dodaje:
– Svaki komad je poseban na svoj način, a što se tiče izrade, sve zavisi od toga koliko je odevni predmet zahtevan. Svakako je zahtevnija ženska narodna nošnja, jer ima više detalja, ukrasa i veza. Nošnju uglavnom izrađujem sam.
U jugoistočnom delu Srbije najbolje čuvaju tradiciju odevanja, zna Milan iz svog sakupljačkog iskustva. Kaže da je narodna nošnja najviše sačuvana na jugu i istoku naše zemlje. A, iskustvo mu je veliko:
– Već 10 godina u kontinuitetu sakupljam narodnu nošnju. S obzirom na to da posedujem veliki fundus nošnji i da je jedna soba u kući u Svrljigu namenjena za njeno odlaganje i čuvanje, došao sam na ideju da to može postati etno soba, „mali muzej“, mesto gde ljudima mogu pokazati i predstaviti narodno blago. Cela moja kolekcija je itekako vredna, ali ako bi trebalo da istaknem najvrednije iz moje kolekcije, to su onda: ćurdija (najsvečaniji ženski odevni haljetak), kapa kaica (nevestino oglavlje) i pafte (metalna kopča za pojas), jer datiraju iz 19. veka. To su ujedno i najstariji predmeti koje posedujem.
Kad nešto voliš, nađeš način da to postigneš
U isto vreme Milan i radi, šije, pomaže folklorašima oko priprema za nastupe…
– Trudim se da sve što radim nekako uklopim, da ništa ne trpi. Dobra organizacija je bitna i sve ide lagano. Kada nešto voliš, uvek postoji način da sve i postigneš.
Pitamo da li pokušava da objasni današnjoj omladini svu lepotu naše istorije kroz te nošnje?
– Svako ima svoj izbor – odgovara. – Jedno je nošnja i tradicija, a drugo današnji način odevanja. Ono što je sigurno je da lepotu kostima, igre, pesme, običaja i svega što spada u našu tradiciju, prenosim na svoje igrače. Oni rado oblače nošnju i prezentuju je na pravi način.
Milan je s folklorom dosta proputovao, ali se uvek vraćao u rodni grad i isticao je da ga nikada ne bi napustio.
– Putovanja s folklorom su nezaboravno iskustvo – kaže. – I to treba doživeti, upoznavanje nove kulture i novih ljudi… Ono što me vraća jesu tradicija i koreni. Ne treba da zaboravimo ko smo i odakle potičemo. Narodna nošnja je važan deo kulturnog nasleđa i nacionalnog identiteta jednog naroda.
Replike verne originalu
Milan ne eksperimentiše s izgledom narodnih nošnji. Replike su verne originalu, ne unosi nove ideje, jer želi da ih sačuva od zaborava:
– Znam odakle je svaki komad nošnje koji je u mom posedu, za šta je spremljen i da li je za poklon ili za nešto drugo. Uglavnom je to devojačka sprema, suknje pismarke, suknje levke, kecelje s „lskavkama“ kao najsvečanije kecelje…
Zubun za ponos
Nekada je zubun bio oličenje bogatog ženskog gornjeg odevnog haljetka. U današnje vreme jako ga je teško pronaći, ali je Milan imao sreće da ga nađe u porodici iz Svrljiga koja je živela u Parizu. O tome kaže: – Čovek ga je kao nasleđe od majke odneo u Pariz, a iz Pariza ga je doneo meni na poklon. To je deo narodne nošnje na koji sam, slobodno mogu reći, najponosniji. Ostao je očuvan kao kada je napravljen.
Piše: Zorica Dragojević
