Sunčanice su iz grupe takozvanih lepiotidnih gljiva u okviru familije Agaricaceae kojoj pripadaju i šampinjoni. Podeljene su u više rodova kao što su: Macrolepiota, Lepiota, Chlorophyllum, Leucocoprinus, Leucoagaricus i Cystolepiota. Rastu na raznim nadmorskim visinama u mešovitim šumama, ali i na livadama i pašnjacima i plodonose u velikom broju, a sada je njihovo vreme – kaže Momčilo Daljev, predsednik Gljivarskog društva u Novom Sadu i član komisije Gljivarskog saveza Srbije za ujednačavanje naziva gljiva u našoj zemlji.
Dve najpoznatije i najkvalitenije su obična ili prava sunčanica i grbava, ali su značajne i druge, neke za jelo, a nejestive i otrovnice za istraživače.
Pohovane
Šeširiće gljiva odvojiti od drški, pažljivo oprati, osušiti na kuhinjskoj krpi. U zavisnosti od količine gljiva pripremiti masu od jednog ili više jaja, parmezana, malo ulja i istopljenog margarina, soli i bibera, začiniti po želji. Sastojke izmešati u činiji, u tako pripremljenu smesu umakati gljive. Peći kratko s obe strane u tiganju sa dosta masnoće, a možete ih peći i u rerni na 200 stepeni Celzijusa tako što ćete umočene šeširiće sunčanica poređati u tepsiju obloženu pek papirom.
Obične ili prave sunčanice pripadaju rodu Macrolepiota. Osnovne karakteristike sunčanica iz ovog roda su:
Krupne, mesnate gljive karakterističnog izgleda pečurke, koje imaju i šešir i dršku, šešir je posut krupnijim ili sitnijim fragmentima u obliku ljuspica, listići su odvojeni od drške, otisak spora je bele boje, meso im ne menja boju , prijatnog je mirisa koji podseća na lešnike, sve gljive iz ovog roda su jestive, drška im je šuplja, vlaknasta sa zadebljanjem pri bazi i sa prisutnim prstenom koji je pomičan.
Na dršci su vidljivi ispucali ostaci koji čine takozvanu „ zmijsku šaru“ koja je kod nekih vrsta više a kod drugih manje uočljiva.
Kajgana sa sunčanicama i slaninom
Sunčanice su veoma ukusne sa slaninom i jajima. Za ovo jelo potrebne su tri glavice luka iseckanog na rebarca, pola kilograma šeširića sunčanica iseckanih na rezance, 200 grama na prutiće izrezane slanine, osam jaja, soli i bibera po ukusu, veza iseckanog peršunovog lišća,jedna ljuta papričica i 3 kašike pavlake. Luk se proprži na masti ili puteru, doda seckana slanina da porumeni, sve se posoli i pobiberi, a zatim dodaju seckane sunčanice i dinstaju dok tečnost koju su pustile ne uvri. Zatim se preliju umućenim jajima i sve meša kao kajgana. Pred kraj se doda peršunovo lišće, ljuta paprika i po želji dve ili tri kašike pavlake.
Obična sunčanica (Macrolepiota procera) je najpoznatija i veoma česta. To je krupna gljiva. Prečnik šešira je i do 40 centimetara. Sunčanica je veoma cenjena u ishrani.Od nje se mogu pripremati razna jela, ali se može i sušiti i koristiti kao začin. Rado se bere i postoje različite vrste iz istog roda. Najčešće su:
Tamnosiva sunčanica (Macrolepiota fuliginosa), gljiva veoma slična običnoj sunčanici. Od obične sunčanice se razlikuje samo po tome što je sitnija, obim šeširića je do 20 centimetara, koji je prekriven nepravilno raspoređenim tamno sivim poljima (pečatima) i nešto prostijim prstenom na dršci.
Oguljena sunčanica (Macrolepiota excoriata) je stanovnica livada i pašnjaka. Od obične sunčanice se razlikuje po tome što je mnogo sitnija, a pravo stanište su joj livade. Šeširić je kremkast i gladak sa ljuspicama po obodu. Prsten karakterističan za sunčanice je prost, jedva pomičan.
Rđasta sunčanica (Macrolepiota permixta) – od obične sunčanice se jasno razlikuje po prostom, jedva pomičnom prstenu i mesu koje menja boju u crveno, kada je šeširić oštećen.
Ajvar
Ukusan ajvar priprema se od kilograma gljiva, dva kilograma crvenih paprika, začina i 3 decilitra ulja. Gljive se iseku na komade i pet minuta kuvaju u blago slanoj vodi. Paprika se očisti od semenki i obari u slanoj vodi. Sve se ohladi, samelje, sjedini i uprži sa tri decilitra ulja. Na kraju se doda malo sirćeta. Topao ajvar se sipa u tegle, hermetički zatvori i čuva na suvom i hladnom mestu. Koristi se kao namaz, ali i dodatak jelima od mesa i povrća.
Zelenkasta sunčanica (Macrolepiota olivascens) je dvojnica obične sunčanice, šeširić joj je prekriven maslinasto žutim pečatima.
Grbava sunčanica (Macrolepiota mastoidea) je druga najpoznatija sunčanica, koja dobro plodonosi. Znatno je manja od obične sunčanice, ali se jasno raspoznaje po ispupčenom šeširu, prostom, jedva pomičnom prstenu i veoma zadebljanoj bazi drške. Fragmenti zmijske šare na dršci kod ove vrste su veoma sitni, a ponekad potpuno izostanu.
Konradova sunčanica (Macrolepiota konradi) je gljiva koja se od ostalih sunčanica jasno razlikuje po glatkom šeširu s ljuspicama koje „zvezdasto ispucaju“ na beloj osnovi. Prsten joj je složen, međutim, ipak je jednostavniji od onog koji ima obična sunčanica. Oštećeno meso konradove sunčanice ponekad dobija crvenkaste tonove.
Mnoge otrovne sunčanice mogu da budu prilično krupne i robustne gljive, a najpoznatija je američka sunčanica (Leucoagaricus americanus) koja se često meša sa običnim sunčanicama, ali se lako razlikuje po mesu koje kad je oštećeno menja boju u žutocrvenu.
Mogu se sušiti
Kad je godina dobra kao ova i sunčanica ima na pretek, mogu se sušiti. To se čini tako što se poređaju na mrežastu podlogu i suše na suncu i promaji ili u dehidratoru. Suve su kad pucaju pod prstima. Tada se melju i koriste kao začin. Od kilograma svežih gljiva dobije se između 100 i 200 grama sušenih.
Ipak, najpoznatija grupa otrovnih sunčanica su one iz roda Lepiota (sve su otrovne, neprijatnog mirisa i većinom sitne), a najpoznatije su smrtno otrovne (Lepiota brunneoincarnata), haringača (Lepiota cristata) koja se može zameniti sa šampinjonima i Lepiota clypeolaria.
Trnača (Echinoderma asperum) je još jedna otrovnica koja se meša sa sunčanicama. Šeširić joj je posut ljuspicama u obliku trnčića, a prsten nepomičan. Ima veoma neprijatan miris.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 557 – Septembar 2018.
