Gljive su tokom zimskih meseci skrivene pod zemljom i prikupljaju snagu za novu sezonu. Ali, kao što je visibaba izuzetak među biljkama i cvetove pomalja ispod snega, tako i među gljivama ima onih koje plodonose uprkos zimi i niskoj temperaturi. Među njima su jestive bukovača koja raste na drveću početkom zime, baršunasta panjevčica i judino uvo.
Krajem ovog meseca, a nekad i ranije, može se videti interesantna pečurka rumenog šeširića koja raste kraj potoka i reka na trulim cepanicama, otpalim grančicama, ali i u listopadnim šumama. To je popovo uvo (Sarcosypha coccinea), jedna od najlepših gljiva koja se može videti pre i kad procvetaju visibabe. Poznata je i kao skarletna peharasta pečurka, zbog svog neobičnog šeširića koji se nalazi na kratkoj dršci, ali i kao rujni pehar i babino uvo. Prečnik šeširića je do pet centimetara, a površina mu je glatka, ponekad s dlačicama. Gljiva je jarko crvena, spolja bleda, siva ili sivoljubičasta, baršunasta, na kratkoj dršci. Meso je tanko, bez karakterističnog ukusa i mirisa.
Jestiva je, ali se pre upotrebe mora prokuvati. Radost je za oči i dušu gljivara, naročito u „posnom“ zimskom periodu. Zanimljivo je i to što popovo uvo prilikom kuvanja sačuva svoju predivnu boju, pa u jelu podseća na voće. Lekovita je i ima jako antikancerogeno dejstvo. Ali, s korišćenjem ove gljive ne treba preterivati. Dnevna doza je petšast crvenih peharčića. Inače, pre pronalaska rumenila, njome su pripadnice lepšeg pola osvežavale lice.