U našoj široj porodici bilo je neuobičajeno mnogo sveštenih lica za ono doba. Tri bratanca i bratanica moje babe, rođena braća i sestra, zamonašili su se još u ranoj mladosti. Nekako, svi u selu su mislili da smo zbog tih rođačkih veza veći vernici i da imamo bolje „dojave“ šta se događa u tom verujućem i crkvenom životu.
Odnoseći se prema mojoj porodici ponekad i sa nekim strahopoštovanjem, kao da mi lično nosimo mantije, ponekad su dolazile žene iz sela i pitale moju babu za neki običaj i kako šta treba raditi za koji praznik, da ne bi nešto „pogrešile“. A od tih pravila baba, onovremena žena-kurjak, samo je zabranjivala ukućanima, posebno deci, da psuju Boga. Krsna slava, Božić, Uskrs, Trojice su se temeljno slavili s velikom pažnjom i poštovanjem.
Redovno smo kao deca išli u Žiču na manastirsku slavu, kada je jedan od stričeva posle završene teologije bio na službi kod vladike. To vreme brat i ja pamtimo kao poseban praznik. Svečano su nas oblačili, potom bi baba održalala kratko podsećanje o ponašanju, a posle toga sve je bila naša volja za koju sami snosimo odogovornost.
Otprilike su to bile lekcije koje smo naučili ne samo o veri, već i o životu. Obuci se lepo, poštuj kuću u kojoj si, budi slobodan i misli svojom glavom. Ako pogrešiš, tebi će se obiti. Podnesi grešku dostojanstveno, nauči iz toga i veruj u ono što tvoja duša ište.
Pokazalo se to i za Bogojavljenje, sedamdeset i neke godine. S jeseni prethodne godine umro nam je deda. Njegov odlazak nam je teško pao. Bratu i meni smrt je još bila neobjašnjiva. Nedostajao nam je od prvog dana. Bio je nežni zaštitnik od stroge babe. Kasnije ću saznati i da je bio napaćena duša, siroče od treće godine života, odrastao u zadruzi sa stričevima i strinama, često se sklanjao iz omanje zajedničke kuće i spavao u jaslama. Voleo je konje. Pamte ga rođaci u selu kao velikog radnika i čuvaoca, a mi da je zajedno sa svojom strogom ženom i našom babom, osnivao naše samostalno imanje posle mučne deobe sa stričevima.
Uoči Bogojavljenja posle dedine smrti svratio je naš stric, najstariji babin bratanac, na putu od Žiče do Beograda i usput doneo malu staklenu flašu vode. Tad se Bogojavljenska vodica nije uzimala u balonima i kanisterima. Reče kako je voda osveštana, da sutra otac ne mora da ide do crkve po snegu i mrazu po Bogojavljensku vodicu. Reče ocu, majci i babi:
„Isto vam je to, uzeli je danas ili sutra na Bogojavljenje. Ili bilo koji drugi dan“.
Video je brata i mene snuždene u kujni, kako sedimo na dedinom mestu, na sanduku za drva pored šporeta, pa reče kako će se te noći nebo otvoriti i da će nam Bog ispuniti želju. A mi smo imali samo jednu – da vidimo dedu. Rukama bi nam obuhvatao celu glavu i ljubio u čelo, a zagrljaj mu je bio širok i zaštitnički.
Naša majka odluči da podrži reči svog devera ne bi li nas malo oraspoložila. Te večeri sa velikom nadom i po velikom mrazu, možda i nije bila ponoć, brat i ja izađemo u pašnjak iza kuće. Čučeći između mlekara i mladog oraha, koji je deda zasadio čekali smo bez imalo sumnje, imajući samo jednu želju.
U vedroj noći gledali smo netremice u zvedano nebo, da nam ne bi promakla „pukotina“ kada ćemo zaželeti želju za koju smo bili sigurni da će nam je Bog ispuniti – da vidimo dedu sa nakrivljenom šajkačom, kožuhom ogrnutim preko leđa i sa „drinom“ bez filtera među požutelim prstima, spreman da spretno baci pikavac. A on će nam se sigurno osmehnuti.
Nas dvoje smo znali ako naša želja bude jaka, jasna i nedvosmislena, kao što je bila kristalno vedra ta Bogojavljenska noć pored Morave, da će se naš Bog pojaviti i obasjati nas ljubavlju.
Kada smo se probudili, moj brat i ja, nije bilo potrebno ništa reći o prošloj noći, u pogledima smo pronašli ono što smo te večeri videli. Iz sobe smo čuli majku i babu kako komšinicu pozdravljalju sa „Bog se javi“ i dok je ona otpozdravljala sa „Vaistinu se javi“, još sanjivi ispod teških vunenih jorgana nasmejali smo se jedno drugom.
Bila je to jedna od nekoliko božijih privilegija koje smo dobili „preko veze“ od babinih bratanaca. Njegov uverljiv glas nam je rekao da je sve moguće. Prepušteno nam je da nađemo svoju veru oslobođenu strogih pravila ili striktnog crkvenog učenja. Osim vodice koja je osveštana ne baš na Bogojavljenje, nego dan ranije, a možda ni tad, baba je posredovala u još nekim rabotama ispod žita.
Bila je posrednik u krštenju dece, čiji se jedan roditelj, obično otac, protivio Svetoj tajni zbog naklonosti ka komunizmu. Ali, ona je imala „svoje ljude“, uplašene majke su joj se u tajnosti obraćale da im kod bratanaca završi taj posao. I krštenje bi završeno! Kao što se i one noći Bog javio.
Malo je reći da je baba bila ponosna na svoje brataniće. Nama, deci, oni su bili tek stričevi i tetka, a ne stranci u mantijama. Doživljavali smo ih kao obične ljude. Doduše, bilo nam je čudno što su uvek isto obučeni i zbunjivalo nas je što su imali po dva imena, pa nismo znali kojim da ih oslovljavamo. U sećanju su ostali kao oni koji su nam pomogli da još jednom vidimo dedu.
Posle svakog narednog Bogojavljenja ovaj praznik pamtim samo kao znak da počinju pripreme za našu krsnu slavu. Majka bi izbacivala sve stvari iz kuće i započinjala veliko spremanje krečenjem od velike, gostinske sobe. Prepirali su se svi sudovi po kući. Vladala je velika trka s vremenom da se kućni svetac proslavi kako treba. Molitvu pred slavski ručak čitali su njeni bratanci, zavisi koji prvi stigne. Ponekad i vladika ako svrati.
Želje i vera za ovu Bogojavljensku noć su skoro nepromenjene. U pašnjaku ispod kuće čekaćemo, ovog puta otac i ja, da zaželimo čistog srca da nam se još jednom osmehnu svi iz ove priče. I jednim poglednom koji ćemo razmeniti mi ćemo znati i redom sve pozdraviti sa Bog se javi! Vaistinu se javi!
Tekst i foto: Biljana Nenković
