MILOŠ PURIĆ NA ZLATARU ČUVA STARE SORTE KRUŠAKA
Na porodičnom imanju na Zlataru Miloš Purić gaji stare autohtone sorte krušaka. Kako kaže begovača kao ni jedna druga, ima izrazit ukus kruške. Plodovi su joj krupni, slatki i sočni, dobra je i za jelo i u rakiju. Od nje nema bolje, nove sorte nisu joj ni prići.
Pored begovače uzgaja i karamanku, ječmenku, takišu, jeribasmu, kaluđerku, oskorušu i lubeničarku. I o svakoj od njih ima samo reči hvale. Kaže, otporne su na bolesti i ne zahtevaju hemijski tretman, pa su u potpunosti organske.
– Begovača ima neverovatno veliku količinu šećera u sebi, da se prosto lepi za prste. Gnjila opada sa grane i mora se pokupiti u roku od dva do tri dana, ali dok se kupi treba biti oprezan jer je je zbog svoje slasti omiljena hrana osama i pčelama – priča za „Dobro jutro“ Miloš – Od svih njih kaluđerka je jedino zimska sorta. Tvrda je kada se bere, pa se čuva tokom zime dok ne ugmili i tek se onda jede.
Ne treba ih orezivati
Na očevini u Radijevićima kod Nove Varoši, i u Kosatici na suprotnoj strani planine, na imanju koje mu je majka nasledila od svojih, Purić ima više od 200 stabala. Od toga je desetak starih, visoka su po 20-25 metara, svako broji više od jednog veka ali i dalje obilno rađaju. Sa takva tri stara stabla begovače imao je pretprošle jeseni ukupno 2,5 tona kruške, što je, tvrdi, rod kakav nema ni jedna nova sorta.
– Autohtone sorte imaju takozvano alternativno rađanje, što znači da rađaju svake druge godine, ali kada rode jedno to stogodišnje stablo daje 700 do 800 kilograma roda. Razlog tome je što se autohtone sorte ne orezuju, pa jedne godine prerode, a druge se odmaraju od prevelikog roda. Ja sam pokušao svojevremeno da neka od tih starih stabala orežem, ali pet godina nakon toga nisu imala roda, koliko im je trebalo da se regenerišu i obnove. Poželjno je međutim odseći suvu ili slomljenu granu, i ništa više od toga – prenosi Purić svoja iskustva.
Par pravila za sadnju
Miloš Purić (34) je poljoprivredni tehničar po struci, kalemar i vrsni rezač voća, jedan od najboljih u ovom delu Srbije. Zbog toga i ima dosta posla, zovu ga sa svih strana, a često je i u voćnjacima širom Crne Gore. Sa tih putovanja obično se kući vrati sa kalemom neke stare sorte krušaka u torbi.
– Autohtone sorte je najbolje kalemiti na divlju krušku, na mlada stabla koja su debela kao prst i to u martu i aprilu. Ukoliko ih želite u voćnjaku, mladice divlje kruške treba pre kalemljenja preneti na odabrano mesto, nikako nakon toga. Pošto autohtone sorte imaju velika i bujna stabla koja zauzimaju dosta prostora moraju se saditi u razmaku 8h8 ili 9h8 metara, ne gušće. Nakon toga se oko njih baci malo stajskog đubriva, zaštite se od divljači i stoke i puste da rastu. Nije im potrebna nikakva druga nega – kaže Purić.
O njegovoj posvećenosti starim autohtonim sortama govore brojna mlada kalemljena stabla krušaka na okućnici i drugim delovima velikog imanja. One su kaže naša veza sa precima, deo tradicije i nasleđa.
– Zbog toga sam na sebe i preuzeo zadatak da ih sačuvam i proširim na ovim prostorimai ostavim u amanet budućim pokolenjima. Uzmem kalem sa stabla sa kog su kruške brali još moji stari i idem i kalemim gde god me zovnu. A zadnjih godina je sve veće interesovanje voćara za autohtone sorte koje imaju dosta prednosti u odnosu na rasadničko voće. Gotovo da nema imanja u ovom kraju koje nema neko staro stablo ili okalemljenu divlju krušku, koje ostaju u amanet našim potomcima – kaže Purić.
Odlična za rakiju
Osim za jelo, begovača je odlična i za rakiju koja je zbog svog kvaliteta dosta tražena i ima dobru cenu. Dobra rakija se peče i od takiše, ječmenke, jeribasme i kaluđerke.
– Begovača je sočna i s dosta šećera pa se pri pečenju ‘“plaća“ odlično, skoro kao šljiva. Iz rakijskog kazana čija je zapremina 100 litara dobijem 18 do 22 litara ljute od 20 gradi. Kada je pomešam sa takišom, ječmenkom i jeribasmom izađe 15 do 18 litara ljute, što je više nego dosta za autohtone sorte – kaže Purić.
– Kako bi pospešio vrenje u džibru stavljam tri posto šećera od ukupne količine, mada može i bez njega. Moj deda nekada nije stavljao ni gram, a opet mu se dobro plaćala – kaže Purić.
Bolje od onih iz rasada
Autohtone sorte koje se kaleme na divlju krušku teško je kultivisati, ali su neuporedivo bolje od onih iz rasada koje se moraju redovno orezivati – tvrdi Miloš Purić.
– Kruška se u rasadnicima uglavnom kalemi na dunju B29 kao podlogu, iz razloga što se dunja lako razmnožava i bujna je. Ali to joj je međutim i najveća mana, jer ova vrsta dunje teško opstaje kod nas u planinskim krajevima gde je nadmorska visine preko 1.000 metara a klima oštra. Imaju i plitak koren i u punom rodu stablo se lako izvali, dok im je životni vek neuporedivo kraći od onih kalemnjenih na divlju krušku i iznosi svega 25 godina. U punom rodu daju do 30 kilograma po stablu, što je za autohtone sorte jako malo – kaže Purić.
Tekst i foto: Željko Dulanović
