Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Nekada glavni u selu, danas retki

Nekada glavni u selu, danas retki

3069

Nekada, pre pedeset, možda i više godina, kada prođu kroz selo, ne zna se ko im se više obraduje. Domaćice da im obnove ili naprave nove kačice za kajmak, sir ili turšiju ili domaćini kojima je uvek bilo potrebno bure više, za rakiju, vino. Dočekivali su ih kao najrođenije, gostili, čuvali kao najdragoceniji ukras na kuhinjskom kredencu, onom zelenom iz tri dela, što ga je svaka kuća imala, a i sad ga tražimo i kupujemo preko oglasa. Pinteri, bačvari, majstori za burad, bili su najcenjenije zanatlije, donosili su radosti svoje vredne ruke, prste ogrubele i krive od držanja čekića, donosili su svežinu novog. Sećam se, samo jednom u životu, a bila sam dete od možda desetak godina, gledala sam ih uživo. Strina nije dala ni da dišemo, ni da ga gledamo u oči da slučajno ne bi vatru pregrejao, pa da daske popucaju pri savijanju, a stric nas je gurao od šina da ih ne pokršimo iako, realno, snage za to nismo ni imale. I u to doba, i na to sećanje, vratila me je objava na fejsbuku. Snimak jednog starca od osamdeset i tri godine kako u ritmu udara po prstenu oko već stare bačve od nekih stotinak litara. Stari pinter i još starije ime, lepo a zaboravljeno – Ranđel.

Pinter Ranđel sa osamdeset tri leta

– Ja sam Ranđel Cvetković iz Belog brega. Kako sam poč’o? Pa, dugačka ti je to priča. Poč’o sam ovaj zanat da obavljam negde oko 14 godina kad sam imao. Tad sam poš’o na zanat, bio sam kod više majstora, a radio sam sa svojim ocem. To je u našoj porodici tradicija. Sad sam osamdeset treću zaređao, pa računajte koliko radim, skoro 69 godina sam pinter – započinje priču bačvar. Kad ga slušate, onako ornog, jakog glasa, izražene boje, pomislili biste da je tu možda, pedesetak godina, a on gazi devetu deceniju i ne odustaje. U svom životu pintera radio je preko cele godine, samo su mu dva meseca od dvanaest bili slobodni.

– Samo dva meseca nisam radio, ostali deo godine non-stop. Stalno sam bio aktivan dok je bilo posla, danas taj posao nestaje, odumire. Sad osim pinteraja radim i nešto drugo. Posla je bilo do pre dvadeset godina, bili smo cenjeni i traženi, da nismo mogli da izađemo, da uradimo svima, da sve uslužimo. Sad to nema nigde niko ko radi – niko da radi, malobrojni kupuju, ali i to malo je ono što ga održava, što mu ne da da stane.

Hrastovina je najbolja

– Sad traže vinarije, ali i oni mahom u prohrom drže, ‘oće neki- neki, ali slabo. Svi su naklonjeni prohromu. Vidiš, svakom čoveku dobre volje, i koji je raspoložen, nije bilo teško da prihvati neki zanat. Tako i meni, volim, i danas me vuče da radim. Radi radi od hrastovine, jer kaže, najbolja je. Mora biti suva, sušena na vetru, dugovečna.

– Drvo je najbolje hrastovina. Ako hoćeš pravo bure da bude, dobro i dugovečno, onda je to hrastovina. Vidiš ti to, najzdravije je i najsigurnije je kad hoćeš da radiš bure da to bude od suvog materijala. Za to treba jedno drvo najmanje godinu dana za jedan santimetar da se osuši, znači za jedno bure treba da se suši drvo najmanje od dve do pet godina, zavisno od debljine daske ili duge kako je mi pinteri zovemo. Koliko će daska biti debela zavisi kolika je veličina bureta, ako hoćeš bure od tone tu treba drvo od pet santimetara – i sve to, radilo se, po osećaju, na prste i veštu ruku pintera.

Nekada se radilo ručno

– Mi smo sve ručno radili, sad se radi mašinski. Znači pet radnika za jedno takvo bure da ga rade pet dana, ali pet majstora, pravih, koji su naučeni. Drvo se obrađivalo drugačije, nije bilo stugara, nisu daske bile rezane, nego je to cepano bilo. Jeste jeste, ja sam to radio, cepao sam daske. Treba prvo da odleži, da bude dobro suva, onda je ja cepam i oblikujem – a oblikuje ih starim alatom, onime kojim je i otac pre njega radio. Jer, bitno je oko, bitan je šablon, iskustvo, ali i duša salivena sa tom daskom.

– Prvo ručna testera, kad sam to uradio treba mi kriva sekira za pintere, ima i leva i desna, e kad to sve otešem, onda ide na fini rad, da se čisti, da se da ona okruglina namesti. Ima za svako bure merka i kako se sklapa, ja to imam kod sebe. Ima od sto do pet tona šablon. Obruči ili šina kako je zovu, samo po sebi se to ispravlja. Sklopim bure, stavim prvu šinu i čekićem udaram i zatežem i ona se sama po sebe doteruje i pravi oblik. Tako stavim i drugu, i isto po njoj udaram dok ne zauzme svoje mesto kako treba.

Da se vidi ko je majstor

 Majstor po znanju je dotera i obradi da bude takva – kad stavi prve dve šine, onda podloži vatru, okrene bure i tu se pokazuje kakav je ko majstor. A deda Ranđel je pravi, ne omane.

– Kada je sklopim meni treba da je savijem i treba mi vatra unutra, okrenem bure na deo koji nema šine, založim vatru a spolja daske malo pređem vodom. Kad dođe do određene temperature, skloni se sa vatre, stavi presa i okrene na gore. Ali moraš da budeš pravi majstor da znaš kad to treba da uradiš, kad je drvo spremno, da ne popucaju daske i onda ništa od tog posla. Ako nije dovoljno, opet vratiš na vatru i sve tako dok se daske ne saviju kako treba. Kad je savijeno dovoljno stavljaš šinu na tu stranu. Lupaš dok ne legne kako treba. Kad su sve šine legle, onda doteraš bure, ošmirglaš – priča, kao da ja sve to znam i kao da sam i ja sa njim radila ko zna koliko puta u životu. Meni milo da ga slušam, malo je takvih majstora, još manje tako srčanih ljudi u njegovim godinama.

– Sada ovaj posao ne radi niko. Na žalost niko ne prihvaća i ne ceni taj posao. Pre trijes i pedeset godina, posao je toliko bio cenjen, mi kad naiđemo u selo toliko su ljudi radosni što je naiš’o pinter, da im uradi ili opravi bure da smeste kupus, turšiju, rakiju, sve izlaze na kapiju i svraćaju nas. Druga sredstva nisu bila, sad je naišla plastika i niko više ne prihvaća – zadrhta mu glas na kratko, ali ne da se krepki starac. Pozdravi me, kaže žuri, ima posla, pravi neki letnjikovac.

– Kad se bure napravi, mora da se napuni vodom dva dana, pa da se voda izbaci, pa ponovo napuni vodom i leži dva dana i onda je tek slobodno da se puni. Voda ne sme da stoji više od četiri dana, sve više nije dobro za bure – i tu umetnost, veštih ruku, oštrog oka još samo retki prave.

Piše: Zorica Dragojević