Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ Blago koje niko neće

Blago koje niko neće

1910

Autohtone sorte jabuka, o kojima uglavnom niko ne vodi posebnu brigu, možda bi otišle u zaborav da nisu toliko „tvrdoglave“. Same opstaju na imanjima, niko ih ne prska, ne prihranjuje, niti orezuje, a svake godine, po pravilu, obilno rađaju. Njihovi plodovi su prava blagodet, jer ta stabla, sticajem po njih i nas srećnih okolnosti, rađaju u svojevrsnoj organskoj proizvodnji.

Većina ovih stabala stara su više decenija, pa i čitav vek. Nasleđena su, a vlasnici ponekad i ne znaju tačno ko ih je i kada od predaka posadio. Žive usamljena, kaže Danko Petrović, inženjer poljoprivrede iz Kragujevca, i dodaje da klasični voćarski zasad autohtonih sorti na terenu u Šumadiji još nije video.

Razlog je tržišne prirode. Takve jabuke jednostavno nisu tražene u toj meri da bi proizvođačima bile isplative da ih gaje. Globalno tržište jabuka je cenovno varljivo, a i kupci traže „uniformisane“ plodove. To znači da se kupuju jabuke ujednačene veličine, bez tačkica i lepog izgleda, koji stare sorte nemaju – objašnjava Danko Petrović.

Lazar Mitrović iz Banke semena u Kragujevcu, koji se bavi očuvanjem starih sorti voća i povrća, prešpartao je Srbiju i samo u crkvenoj porti u selu Brnjica kod Knića zatekao je 30 stabala budimke na jednom mestu.

Ne zna se ko ih je posadio i kada. Možda su stare i sto godina. Svake godine i dalje obilno rađaju, bez ikakve intervencije ljudi. Moja jedina nada je da nikom neće pasti na pamet da poseče takvu dragocenost kakva se retko ili samo jednom sreće u Srbiji. Trideset stabala na jednom mestu je zaista raritet – kaže Mitrović.

Budimka je danas najprepoznatljivija jabuka koja nosi predikt starih, autohtonih sorti. Zovu je još i čula. Postoje indicije da se u prošlosti gajila na području Starog Vlaha, mnogo pre ugarskog uticaja. Pretpostavlja se da je dobila ime po župi Budim, gde je Sveti Sava osnovao jednu od dvanaest episkopija, na mestu današnjih Đurđevih stupova. Na tom manastirskom imanju sađeno je i gajeno odabrano voće, čije su se mladice kasnije nosile i sadile u mnogim manastirima.

Takođe se pretpostavlja da je doneta sa istoka, zbog činjenice da je Sveti Sava na svojim mnogobrojnim hodočašćima i diplomatskim putovanjima donosio lekove i začine, a dobijao je i poklone od carskih i crkvenih velikodostojnika. Od budimke su kasnije u Srbiji nastali klonovi čulica, ariljka i gradac.

U potrazi za autohtonim sortama Mitrović je uglavnom nalazio po jedno stablo neke stare sorte na okućnicama. Naslednici najčešće nisu sigurni kada su posađene, ali, na svu sreću, ne seku ih.

U Borču, selu kod Knića našao sam lepocvetku, staru sortu, koja je još i najrasprostranjenija. Ne postoji lepši cvet od njenog. Plod izrazito miriše i ima ukus dunje. Krošnja joj je specifična, jer podseća na žalosnu vrbu – dodaje Lazar Mitrović.

Broj starih sorti jabuka je impozantan. Više desetina sorti ovih jabuka u narodu su nazvane ili po boji i izgledu ploda i cveta, po mestu odakle potiču ili po vremenu zrenja. Tako su sađene ivanjače, koje stižu početkom jula, oko Ivanjdana, a potom petrovače, jer se beru oko Petrovdana. Za njom su ilinjače, koje se beru posle Svetog Ilije, pa krstovače čije zrenje je u septembru.

Berba koja nikad ne prestaje

Kada bi postojao voćnjak sa većinom autohtonih sorti jabuka, sveži i pre svega zdravi plodovi mogli bi da se ubiraju od početka leta do kraja godine, pa i preko cele zime do sledećeg proleća, jer takve jabuke lako se čuvaju i dugo opstaju. Nisu im potrebni hemijski tretmani.

U poslednje dve – tri godine sadnice starih sorti se više kupuju nego ranije. Ali, da ne bude zabune, ranije ih niko nije tražio, pa i minimalna potražnja od jedne do dve sadnice predstavlja napredak. Uglavnom se kupuju sadnice budimki, kolačara i kožara. S druge strane, raste popularnost organske proizvodnje. Raste i cena proizvoda koji se uzgajaju bez hemije. Zdrava hrana će tek biti tražena, te možda ima nade za naše otporne jabuke – kaže Saša Čolić, rasadničar iz Velike Drenove kod Trstenika.

Veliku nadu da će stare jabuke ponovo procvetati u punom sjaju daju i čuvari autohtonih sorti. Ekološki pokret „Okvir života“ iz Mionice, čiji je osnivač Ivana Petrović, osnivač prve banke gena u Srbiji, donirala je Srednjoj poljoprivrednoj školi u Rekovcu sadnice starih sorti jabuka. One su pre dve godine posađene na školskoj ekonomiji na površini od 30 ari. Posadili su ih učenici i profesori, kako bi motivisali ostale da njihov izbor budu zaboravljenje sorte, koje se retko gaje, a puno vrede.

Šimširka je gotovo nestala na ovim prostorima. Plod joj je srednje krupan, pljosnat, zelenorumene boje, a meso belo i sočno. U istorijskim arhivima zabeleženo je da su pojedina stabla donosila i po hiljadu kilograma roda.

Ovčiji nos je dobila ime zbog oblika ploda, koji podseća na ovčiji nos. I danas se mogu pronaći pojedinačna stabla ove jabuke u Župi i južnoj Srbiji. Pokožica je žućkasto rumena, a meso sunđeraste strukture i sočno. Veoma je otporna na bolesti.

Pamuklija je gotovo iščezla, stara sorta. Sazreva krajem juna i ima žućkasti plod, a meso joj je sočno, slatko i meko, zbog čega je u narodu i dobila ime pamuklija. Kasno cveta, pa je otporna na prolećne mrazeve, kao i na bolesti.

Masnjača je stara sorta nepoznatog porekla, koja je skoro iščezla sa naših prostora. Obilno rađa zelenožute plodove koji su prekriveni voštanom prevlakom, zbog čega izgleda kao da je masna. Njene jabuke ne mogu dugo da stoje, a zabeleženo je da je sklona alternativnom rađanju, svake druge godine.

Piše: Biljana Nenković