Decembar, zima i školski raspust ne mogu da ne asociraju na selo. Nekada, davno, pre čitave četiri decenije, dok su snegovi bili toliki da nam je iz smetova virila samo glava, ukoliko smo imali sreće da se i to desi, bili smo redovni posetioci maminog rodnog mesta. A ono u udolini Divčibara , okruženo Povlenom, Maljenom, delom borovim šumama, delom kršem i golim tlom. I kad mu prilazite ne znate kad je lepše; leti kad je opasano zelenilom, kad se po zasadima otkinutim od kamena crveni malina, od brezaka ne možete pogled da odvojite jer je lepše nego Toskana ili zimi, kada ga zaveju snegovi i tek se ispod beline naziru odžaci iz kojih kulja dim gust kao testo, od onih drva što ih je do kuće bilo. Pamtim i jedno i drugo. Nagrnu tako sećanja kao brzaci reke Kamenice u kojoj smo ribu krišom noću lovili dinamitom, tada ne mareći za zakon i pravdu, sada već svesni posledica svojih „nestašluka“.
Mada, vratiću se na zimu, na sobu u kojoj je zgurano pola sela. Došli iz svih krajeva Ljutica, od groblja, ispod groblja, iza groblja, jer po groblju, koje je u centru, smo gledali ko je odakle. U sobi kao u bioskopu, naređane drvene klupe bez naslona jedna iza druge i čitave porodice sede na njima. Ispred klupa i ispred samog televizora, crno-belog tada jedinog u selu, sedimo mi deca. Ušli u njega, služimo kao prekidači za tadašnja dva programa, pojačivači zvuka i povremeno udarači po toj čudno privlačnoj spravi kad zaboravi da radi i krene da šušti i krivi sliku. Obavezno se gledalo „Selo veselo“, tada omiljena jugoslovenska muzičko-humoristička emisija. Nije bilo dosadnih reklama, one su išle između programa, nije se disalo, nije se pričalo. Ali se pevalo, uglas, naglas, orila se ona soba. Brektalo je sve od vrućine iz bubnjare, zbijenih tela, gore lica od jare i vruće rakije kuvane na toj istoj bubnjari, koju na smenu zavaruju ujak i komšija Radomir. Od mirisa i nama deci mutilo se u glavi, dok ujna ne bi otvorila drveni prozor šestookac, jarko zelene boje ispucale od starine farbe. Kad bi došli do vazduha i emisija prošla, a komšinica Rosa se prihvatila svojih ispod klupe ćušnutih igala i počela da plete grubim prstima, jureći pogledom (nismo se smejali, bila je malo razroka) preplete, počela bi i priča, sećanja na njihovu mladost. Prva u tome bila je naša majka, enciklopedija znanja, „Hiljadu zašto, hiljadu zato“ za nju je bila samo sitna knjiga, krupnim slovima pisana. Sećala se od najranijeg detinjstva pa do tadašnjih dana svakog lika, svakog događaja, svakog imena. I uvek je tako lepo pričala, tako se slatko smejala svojim dečjim, kasnije devojačkim ludostima, da je i svako ko je u sobi do suza grcao. A pričala je o selima i prelima, tadašnjim žurkama sa pesmom samo na glas i kolom ako je bilo harmonikaša. Jes’ bila uncut, da ne čudi na koga sam ja danas.
– Sećaš se Baja (njen stariji brat Milija koga je zvala Baja), kad smo se ono vraćali s prela, a Slavko vam kupio nove opanke gumane, tebi, Milesi i Milici? Mene ste uvek na kraj kolone stavljali kad se vraćamo da vam ne smetam dok ašikujete i pevate. Pa kad smo prolazili pored groblja, a ja ljuta na vas što me zanemarujete, pređem onom preslicom po tarabi, vi se poplašite pa kud koji mili moji. Ja ostanem do groblja sama, plačući, vi svi dolećeli do kuće. Otac kad vas je video pitao „đe mi je Ola, đe ste mi dijete ostavili“, pa vas istukao prvo što ste me ostavili, a posle što ste opanke pogubili – priča ona, sva se trese, poigrava telo. Ujaku sad smešno, tad nije bilo.
– Jes’ more, al’ si nas prepala. Kad je u po noći začeketalo, mi u sred priče, sve nam preselo, svi pomislili „ustaše mrtvi da legnemo živi“. Jesam bežo, sve sam nogama u zadnjicu udarao od straha. Da sam znao da si ti , vala bih te istukao ko što je otac mene – iskren je ujak, al nije ljut, davno je bilo, znao je da je Ola zvrk.
– Nisam ni ja smela da kažem Slavku (majka je, inače, oca zvala imenom, retko drugačije) šta je bilo, kad je stigo onako ljutit i prek, samo sam još jače zaplakala, da i ja ne dobijem batine. Još vas je ujutro tero da tražite opanke – svoju malu detinju pakost iskoristila je da i ona dobije gumane, jer eto ovi stariji imaju i gube, a ona nema šta da izgubi.
– Znaš li ono kad je Slobodan dobio udarac u glavu? – ne može moja Ola da zaboravi svoj najbolji događaj iz mladosti.
– Sećam se, al bio je baksuz, svako nam je prelo i poselo zbog njega prešedalo. Svuga je kavgu zađevao, svuda bio kabadahija, kad gođ je najljepše bilo on bi se potuk’o i sve prekin’o. Al’ jednom je dobio udarac u glavu i to ga je neko pošteno izudarao, pa se smirio. Dolazio je ovde da se žali – priča ujak ne očekujući šta će čuti.
– E, ja sam ta – ispali majka kao iz topa, ostavljajući i ujaka i sve prisutne u neverici. Kako nol“kog čo’eka ona tako sitna da nokautira.
– Dogovorimo se Veselin i ja da pre početka sela on ugasi svetlo, a ja uzmem stolicu i da ga odalamim po glavi. I tako i bi. Ja se prišunjala Slobodanu, Veselin kad je video da sam spremna ugasi svetlo, ja ti uzmem stolicu, pa iz sve snage po glavi i on se sruši. Veselin upali svetlo i samo ga izbaci ispred sale. Nećeš ga vala majci svako veselje prekidati – ispriča majka, komšinica Rosa od smeha promaši preplet jedva uhvaćen zdravim okom, Radomir prosu malo kuvane rakije, Ruža sve rukama po kolenima udara. Kad se smiriše, majka krenu pesmu iz basa, na glas, pridruži joj se dalja rođaka Vukosava koja je sa majkom u mladosti činila pevačku grupu. Ori ona soba, ujna ponovo otvara šestookac, rakija čini svoje.
Tekst: Zorica Dragojević
