Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Bojan i Milan sakupljaju narodnu nošnju i čuvaju srpsku tradiciju

Bojan i Milan sakupljaju narodnu nošnju i čuvaju srpsku tradiciju

1924

Dvojica prijatelja Bojan Ristić, menadžer iz Vranja i Milan Ristić, profesionalni igrač folkora u Nacionalnom ansamblu Kosova i Metohije ”Venac” iz Svrljiga, ceo svoj život su posvetili folkloru i prikupljanju starih narodnih nošnji i nakita. Bojan je u ovom svetu punih dvadest godina, a sakupljnjem i prezentovanjem ovog, gotovo zaboravljenog, narodnog blaga, bavi se nepunu deceniju. U želji da podseti narod o kakvom zapostavljenom blagu je reč, i kako treba da se ophode prema njemu, on je sa Milanom početkom ove nedelje u vranjskoj Galeriji Narodnog univerziteta priredio izložbu narodnih nošnji pod nazivom “Korakom do predaka”, na kojoj su posetiocima prikazali nošnje i nakit koje su stanovnici Jugoistočne Srbije nosili s kraja 19. i početkom 20. veka.

“Na ovaj način želeli smo ljudima da skrenemo pažnju koliko je važno da kroz narodne nošnje sačuvamo našu narodnu tradiciju i ujedno ih podstaknemo da vredne komade koje imaju daju na čuvanje, a ne da ih bacaju pošto moljci učinu svoje,” kaže Bojan.

Nekih od izloženih komada nema ni u muzeju

A o kakvom bogatstvu je reč on je prikazao kroz kolekciju seoskih i gradskih narodnih nošnji. One su se u Pčinjskom okrugu nosile u 19. i 20. Veku, koji je u etnološkom pogledu podeljen na pet oblasti i svaka od njih ima nekoliko varijanti u muškoj i ženskoj nošnji, plus stari i novi tip, tako da ima dosta detalja koji umeju da zbune i iskusnog sakupljača, da sa sigurnošću ne može da odredi kom delu narodne nošnje pripada. Među izloženim nošnjama bilo je i komada koji ne mogu da se vide ni u postavci nekih naših muzeja, a za kojima je godinama tragao. Jedan od njih je i muška seoska nošnja iz okoline Vranja, iz 19. veka, koja se izgubila početkom 20. veka.

“Reč je o nošnji iz vranjskog Pomoravlja, odnosno okoline Vranja, koja je pravljena od belog sukna, domaćeg platna i bila ukrašena crnim gajtanom. Na ovom modelu je rađena rekonstrukcija na osnovu fotografija, dokumenata i starih originala koji mogu još ponegde da se nađu,” priča Bojan ističući da je ova nošnja kasnije zamenjena novim tipom u braon varijanti.

Tik uz nju on je izložio i nevestinu žensku narodnu nošnju iz 19. veka koju krasi džube, beli kaputić napravljen od vunenog sukna, odnosno klašnje, koji je izašao iz upotrebe negde u periodu balkanskih ratova, dok su se ostali delovi ove nošnje zadržali.

“Iako sam mislio da nikada neću moći da dođem do ovakvih komada narodnih nošnji sudbina je htela da one ipak dođu u moje ruke. Da nisu verovatno bi završile u moljcima na nekom đubrištu,” tvrdi Bojan.

Na sličan način on je dolazio i do nakita i stvorio zavidnu kolekciju perlica različitog oblika i boja koje su nosile žene u pčinjskom kraju, ali i filigrantskog nakita, rađen od skupljih materijala, a koga su nosile imućne žene Vranja.

Milan najteže dolazio do pafti

Njegovu kolekciju Milan iz Svrljiga je upotpunio originalnim muškim i ženskim kostimima nastalim krajem 19. i početkom 20. veka u Svrljigu, Beloj Palanci, Dimitrovgradu, Pirotu, Nišu i Leskovcu. Oni su samo deo kolekcije koju ima u svom posedu, a koju čine tri hiljade originalnih delova kostima i nošnji koje je godinama sakupljao obilazeći ove krajeve, gde je između ostalog sa ljudima razgovarao i o njihovim običajima. Zahvaljujući takvom načinu komunikcije uspeo je da dođe do originalne muške nošnje iz Surdulice iz 19. veka.

Najteže je kaže dolazio do pafti, ukrasnih kaiševa, koje su nosile žene u njegovom kraju, Beloj Palanki i Pirotu, zato su imaju veliku vrednost.

“Najbolji majstori za izradu pafti nalazili su se u Pirotu, a po njih su dolazili samo imućni kupci,” kaže Milan.

Ovaj zaljubljenik u starine je pored originalnih nošnji izložio i ruban ćilim sa četiri cveta na sredini, koji je služio za nameštanje bračnog kreveta. Njega je njegova baka donela u miraz pre osamdeset godina. Tik uz njih su se pored prtenih čaršafa našli i ćilimi vezeni pokrsticom i takozvani vaden ćilim, odnosno vežen mašinicom vađenom tehnikom.

“Nažalost u Svrljigu više niko ne tka ove ćilime. Ono što je ostalo uglavnom čuvaju bake koje su ih radile i donele u miraz. Posle njihove smrti neki od njih se upotrebe za njihov ukop, a ostali su prepušteni uglavnom “(ne) brizi naslednika,” kaže Milan.

Tekst i foto: Gordana Nastić