GORICA MARKOVIĆ – ŽENA KOJOJ NIŠTA NIJE TEŠKO
Gorica Marković je jedna od onih seoskih žena koje su kadre stići i postići. Ništa za nju nije teško, ništa nedostižno, ništa ne odlaže. Sve je sad i odmah, sve u trenutku u kom, nasmejana i vedra kao najvedriji dan u godini, dočekuje goste, razvozi po svojoj Bistrici, ugađa im i čini da se osećaju kao rod najrođeniji. Do vodenica, do crkve, vodopada u selu, ne treba vam vodič, ona je tu da sve pokaže, sve ispriča, da se zaljubite u ovom mesto i meštane. A ona sama, osnovala je ove godine seosko turističko domaćinstvo, osvojila nagradu kao najbolja kuvarica u serijalu „Kuhinja mog kraja“ i opstaje kao predsednica „muškog“ Udruženja vodeničara i pomeljara svoga sela. Kako sve to postiže, ne zna ni sama.
– Od skora se bavim turizmom. Imam jedan apartman u kojem mogu biti smeštene četiri osobe. Ovaj objekat, u kom sedimo i ručamo, ja sam konstruisala a izgradio ga je moj muž. Mi smo to pravili da imamo za druženje sa prijateljima, ali je suprug preminuo, te sam morala da krenem da radim nešto i sad objekat služi u turističke svrhe – priča u dahu, umorna pomalo od količine hrane koju je pripremila za grupu od šezdeset ljudi, poslužila i već raspremila, ponudila kolače, piće i sela, da konačno porazgovaramo.
Zarad sela i turizma Gorica je u aprilu mesecu kategorisala objekat.
Na turističkoj mapi sveta
– Ja sam u aprilu uradila kategorizaciju apartmana da bi naše selo ušlo u konkurs za najlepše turističko selo na svetu. Ministarstvo turizma nam je pomoglo da odemo na taj konkurs – jer vredi ovo selo, ima u njemu šta da se vidi.
Stare vodenice jedan su od aduta Bistrice i Turističke organizacije Petrovca na Mlavi, ističe naša sagovornica:
– U selu Bistrica imamo vodenice koje su već na turističkoj mapi naše zemlje i sveta, kao muzej na otvorenom. Igrom slučaja, ušli smo i u program obnove „Evropa nostra“ pa će biti obnovljene te stare vodenice koje je i Evropa prepoznala kao objekte od velike važnosti. Uradiće nam put prema vodopadu, crkvi i etno selu, što je značajno za nas.
A, ono što je značajno za selo, značajno je i za nju. Pogotovo od kad je postala predsednik Udruženja vodeničara i pomeljara Bistrice. Reklo bi se muški posao u rukama žene.
– Moja je vodenica prva na koju se nailazi u selu. Radi kada ima vode – kaže sa smehom. – To što sam predsednik Udruženja u praksi znači da moram da vodim računa o birokratiji, o svemu što se tiče prezentacije, da stignem svuda, da promovišem. Ostali vodeničari rade svoj posao, niko nije ostavio svoj objekat. Ali, da izađu na prezentaciju, da urade nešto na reklami, da pokažu svoje brašno, to teško. Jer ovde se ljudi bave zanatima, imali smo dva lecidera, tri kovačnice, imamo puno muzičara – pokazuje rukama kao da sama kuje, pravi srca ili svira.
Dug radni dan i miran san
Dok govori, Gorica je sva u pokretu i kad sedi, mira nema. Kaže da ima dug radni dan, ali zato mirno spava:
– Legnem u 22 i ustajem u 06 naspavana. Sve ostalo je rad, jer mora da se radi. Ujutro prvo idem na posao koji traje do 15 časova, jer ja prodajem poljoprivredne mašine u Petrovcu. Ako treba da se razvezu mašine, ono što prodam, ja i razvezem. Onda dođem kući i kosim travnjake, sređujem okućnicu, radim promociju svog objekta…
Kad ne kosi i ne sređuje, njena preokupacija je marketing, promocija sela i seoskim manifestacija.:
– Idem i na promocije sa našom turističkog organizacijom. Ove godine smo bili i na međunarodnom sajmu turizma dva dana. To je za nas jako značajno, jer smo uspeli da dovedemo u selo 2.000 ljudi za manifestaciju „Vodeničara i pomeljara“ koja se održava uvek nedelju dana posle Uskrsa.
Mladi imaju gde da ostanu
Gorica je svojim angažovanjem uspela da mnoge mlade zainteresuje za ostanak na selu.
– U našem selu ima dosta mladih ljudi koji se bave turizmom, kategorišu svoje apartmane i otvaraju dvorišta za turiste – kaže. – Imamo dovoljno potencijala, iako to ide polako. Shvatili su da ne moraju da idu u inostranstvo da voze kamione, već mogu i na svom ognjištu da zarade novac. Ima ovde mnogo potencijala za turizam a i sarađujemo dobro međusobno. Kad ja imam pun smeštaj, prebacim kolegi druge goste. Ljudi su stvarno prezadovoljni prirodom sela Bistrica. Dođu na dan, a ostanu nekoliko dana.
Kad ostanu, gosti znaju ko će ih i kako ugostiti. Ni manje ni više, nego pobednica serijala „Kuhinja mog kraja“.
– Žene iz TO Petrovac na Mlavi su me navele da se takmičim – objašnjava Gorica Marković. – Jednostavno su mi rekle „Goco, ideš na takmičenje „Kuhinja moga kraja“, ti ćeš najbolje da nas predstaviš“. Te žene imaju viziju i dobro rade. Inače, moram da priznam da su sve žene, iz serijala u kom sam pobedila, fantastične domaćice.
Recimo i to da je Goricin pobednički meni je bio: za predjelo sataraš, domaća kobasica, sir i kačamak, glavno jelo homoljsko jagnje ispod sača i za desert torta sa suvim voćem i žutim filom. Jednostavno, a lepo, baš kakva je i ova čestita domaćica iz Bistrice.
Neće korov na svojim njivama
– Na ovom imanju živim sama, suprug mi je preminuo pre tri godine, svekar pre pet, a svekrva pre godinu i po dana. Imam sina, snajku i unuku Leonu od 18 meseci. Oni žive i rade u Novom Sadu. Kod nas je uvek vladala demokratija, svako živi svoj život. Imali smo puno stoke i radili smo deset hektara zemlje. Sad ja ne radim svu zemlju, dala sam sedam hektara ljudima iz sela da obrađuju. Na poklon. Neću da mi raste korov na njivama – kaže, ne žaleći što je to uradila.
Od senika – igraonica
Oko kuće Gorica ima tri hektara na kojima planira da gradi objekte:
– Imam ovaj veliki senik u dvorištu i planiram da tu napravim igraonicu za decu. Radim vrlo kratko ali sam jako zadovoljna. Ima dosta turista, najviše naših, mada ima i stranaca. Malo je slabije urađena navigacija na Guglu, pa nas ljudi teže pronalaze – jedina je njena zamerka, a mi smo se u to uverili dolazeći u samu Bistricu.
Simbol vodeničara
– Ja sam slučajno postala predsednik udruženja. Dan pred prvu manifestaciju, otišla sam da kažem svojim kolegama da moramo za ručak imati proju ili kačamak, jer to je osnova. Ne ide da melješ žito i kukuruz, a nemaš proju na stolu. To je simbol vodeničarstva. Nisam ni znala da treba da se osnuje udruženje, bilo je pitanje ko će da prihvati odgovornost, svi su imali neke druge obaveze i onda su meni rekli „ajde ti“. Obećali su da će mi pomagati u udruženju, pa sam pristala. Međutim, uvukli su me u klopku i morala sam dobro da zapnem. Mada, mislim da nismo pogrešili jer dobro se pokazao naš rad – izjavila je Gorica za „Dobro jutro“.
Piše: Zorica Dragojević
