SVETI NIKOLA – POLA GRADA SLAVI POLA NA SLAVU IDE
Ko za Svetog Nikolu nije obišao, bar, pet kuća ne zna šta su muke tantalove. Dva dana pred slavu u našem domaćinstvu, inače mirnom i staloženom (al’ nikada), vladala je užasna nervoza. Ne zato što, ne dao Bog ne volimo ili ne poštujemo sveca, već zato što ne možemo da se rasporedimo. Iako je naša porodica bila brojna, za Svetog Nikolu, nikada nas nije bilo dovoljno. Strateški smo se delili po delovima grada, kud ko i kako, ali nikako. I mi smo slavili i kod nas su dolazili, ali je posle bilo teško vratiti, jer kako smo odrastali, kako su naši prijatelji odrastali, kako su se ženili i udavali, preuzimali slave i postajali domaćini, tako se i broj onih koji slave Svetog Nikolu povećavao. To mu dođe po onoj staroj „pola sela slavi, pola na slavu ide“.
Svi uparađeni pa na put
Na sam dan slave, uparađeni, a sitna deca smirena, obučena, umivena i začešljana, kretali bismo prvo od Koteža, jer smo tamo svi morali biti na okupu. Slavila je snahina porodica. Prijatelji, kako i dolikuje dočekali bi nas domaćinski. Ića i pića uvek više nego što treba, svi nasmejani, raspoloženi, sve dok se ona, već pomenuta, sitna deca međusobno ne bi potukla, raščerupala, raspojasala, a znak za polazak bi bio kada bi počeli jedni drugima sve po redu. Čudila bi se i prija i pokojna majka, odakle im to, od koga su čuli, zaboravivši da deca imaju i tetke, srednjoškolke, alapače što na mesec i zvezde zalaju. Iz Koteža, svak na svoju stranu. Bratancima obećane batine, al ne danas jer je slava, pa ne valja. Udidili se, umirili se, sedaju sa roditeljima u auto i pravac kući. Da ih preispitaju, prevaspitaju za kratko vreme dok se hrana slegne, pa nastave dalje.
Mi, kao što smo i došle, na bus, pa klaj, klaj, dva sata do kuće, stigle bi i do Novog Sada i nazad, kod Linke, komšinice čija vrata ni slučajno nismo smele da ne otvorimo. Taman bismo svarile ono što smo prethodno pojele, a već bi ona uskakala sa svojim poznatim:
Pa uzzzmite, služite seeee, zašto ne jedete kod Linke? – nama već nije dobro, posna hrana, nadima, gledam ribu riba gleda mene, mislim se pomozi Bože i Sveti Nikola ovo je tek druga, šta će biti na ostale tri.
I kako smo dobili recept
Od kuće do kuće, od kuma do kuma, negde oko jedanaest uveče stigosmo i u naše malo carstvo. Petnaestak minuta odmora i zvono na vratima. Stiže i ostatak porodice. Po dužini zvonjenja i načinu na koji zvone znali smo da nešto nije kako treba, sedimo i čekamo izveštaj.
Snaha Ankica, inače uvek dobro raspoložena i nasmejana, ulazi besna noseći u rukama zaspalog mlađeg bratanca. Brat ide iza nje, vodi starijeg sina za ruku, sve vreme ga kao grdi, a pokida se čovek od smeha. Majka, sedi zbunjena, gleda u njih, progovorila bi i ne bi. Na kraju nije odolela.
Šta je bilo Ano? Šta se desilo? Jesu li napravili nešto? – pita
Nisu – odgovara snaha ljuta, ne na svekrvu, već na sina.
Jesu li se tukli?
Nisu!
Jesu li nekog drugog tukli!
Nisu!
Pa šta je onda bilo – već je zabrinuta baba iscrpela sva pitanja, sve moguće pretpostavke. Brat se i dalje smeje, iskida se čovek.
Ma pusti, Zdravko je obrukao – na kraju i on izusti.
Kaaaaaako sine ?!!!- ovo je za babu bio veći šok, nego tuča ili ne dao Bog da su nešto slomili, pokvarili.
Pa, iznela kuma kolače. Mi jeli, svi lepi. Ankica je pita za neki novi kolač, nešto sa kornfleksom, medom, margarinom i čokoladom, kako ide i da joj da recept.
Iiiii – nestrpljiva je majka da sazna, dok mi sedimo i upijamo, znajući da je ovaj mali alaman, kako smo ga zvali, garant odvalio nešto da se smejala cela sovra.
Iiii, u sred razgovora, Zdravko je pitao za taj kolač „a mama ko je ovo pjuno“. Svi su se smejali, kuma, žena pocrvenela, a on ne staje, „ko je pjuno, pa ko je pjuno“ – smeje se brat, smejemo se i mi. Zdravko se šćućurio kod oca, što nije često radio, jer mu je majka uvek bila sigurna luka. Nasmeja se i snaha, odljuti se u trenutku.
Taj „pjunuti“ kolač postao je omiljeni u našoj porodici. Snahe već dugo nema među nama, ali ga mi pravimo, jedemo, i sećamo se Svetog Nikole i nje i nasmejane i ljute.
Piše: Zorica Dragojević
