Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Na Sve svete

Na Sve svete

507

Kao dete odraslo u Kolubarskom okrugu, okruženo pravoslavnim naraštajem i običajima, dugo nisam znala ni jedan običaj, praznik, svetkovanje katolika ili muslimana. Nije to neko opravdanje, rasla sam u gradu, okružena ljudima svih koncesija. Ali, nekako, niko ništa nije slavio, bile su to osamdesete, devedesete, kada su vere „tek“ otkrivane, kada su ljudi počinjali da izlaze iz čaura dotadanjših uverenja, bezbožnosti i ulaze u ono što se zove religija. Život me je pre deset godina odveo u neke totalno neočekivane vode, drugi grad, među malo drugačije ljude. Za mene drugačije. Mirne, tihe, radne, nasmejane, sve ono na šta u beogradskoj gužvi brzo zaboravite. U glavni grad severa Bačke, Suboticu. Novi ljudi, novi običaji, novi praznici, tačnije, stari ali meni potpuno neotkriveni. Prvo sam doživela polivače pa Dužijancu, žetvenu svečanost Bunjevaca, onda i nešto što nisam mogla zamisliti da može biti pomalo veselo ali sigurno svečano – Sve svete. Praznik koji pada 1. novembra, kada se slave svi sveci, kako oni koje je crkva službeno proglasila svetima, tako i oni za koje se veruje da su sveti. Prosto rečeno, katoličke zadušnice. Ali, nije to tako prosto i jednostavno. Za mene je prvi susret sa ovom svečanošću bio pomalo šokantan.

Prošla sam je sa porodicom moje drugarice Elizabete i njenim čuvenim dedom Lacikom. Čovek koji je bio živa enciklopedija i jedini, donekle, okrenut veri. Sa dedom sam danima planirala izlazak, kome se koje cveće nosi, koliko lampiona treba da se kupi, koji se kome nose (veći i manji), na koje groblje se ide prvo. Svi detalji su morali biti razrađeni jer je groblja puno, cela Subotica izlazi, a mora se stići da se kupi kestenje. E kad sam čula za kestenje nije mi ništa bilo jasno. Mislila sam i pored sve priče da je to „izađeš, upališ sveću, pomoliš se i popiješ rakiju  za dušu“. Dođe i taj 1. novembar, grad miriše na pečeno kestenje, miholjsko leto menja zrela jesen, a u vazduhu se oseća miris belih jesenki. Negde posle 15 časova krenusmo na Kersko groblje, tamo su sahranjeni stric, deda i deo porodice moje drugarice. Kola prepuna belih, žutih, narandžastih i bordo latica, oseća se cveće do neba i dalje. Deda Lacika i ja se naguravamo u kolima, smejemo i začikavamo kao da smo krenuli na vašar a ne na pomen. Stižemo i tamo doživljavam kulturološki šok. Odmah po ulazu na glavnu kapiju, bejahu naređane tezge sa liciderskim srcima, bombonama, alvom, žutom alvom, onom šećernom što davi od slatkoće ali te tera da je jedeš dok se ne zaceniš, igračke i sve ono što se nalazi po vašarima. Ali ni malo vašarski, nekako umereno. Prodavci cveća, lampiona i sveća nemo čekaju da priđete tezgi, nema vuče za rukav, nema pokazivanja robe. Malo dalje od tezgi sa slatkišima stoje prodavci kestena. Kod njih je gužva kao u Lidlu na akcijama. Ne možeš prići. Vruć kesten ispod ćebeta iznosi se i pakuje u fišeke. Bez toga se na groblje ne izlazi. Načekasmo se mi na taj kesten, deda kupio svakom po fišek i dobro ga „izuše“ za pare. Meni i Beti, svojim unučicama dokupio je kao što se deci kupuje – luše, već pomenutu žutu alvu na čiju pomisao mi se i danas usta skupe, medenjake, razne bombone i tako krenusmo u obilazak pokojnika. Sa sve kestenjem u rukama i punih usta slatkiša. I to se jede odmah, tu na groblju, dok „pričaš“ sa pokojnikom, dok si u poseti. A groblje, Bože me prosti, kao neki prizor iz bajke. Lampioni duž čitavog groblja bacaju svetlost dok lagano pada suton, cveće kao da smo u sred holandskih polja lala, grobovi umijeni, oprani, sijaju kao staklo. A ljudi razdragani, veseli, pozdravljaju se svako sa svakim, prilika je da se ispričaju jer se po gradu ne sreću često. Svaka druga rečenica „eto, bar ovde da se sretnemo kad nemamo vremena za druženje“. Nekako, nema tuge ili je, bar, dobro skrivena. I oni koji bi zajaukali, zakukali i zaplakali, krenu, pa se prenu. Čudno je to. Nikad nisam bila na groblju bez suza, bez jecaja.

Tekst: Z.D.