Lična dostava umesto brze pošte
Svakog dana na desetine ili čak stotine tegli i kilograma zimnice i namirnica putuje Srbijom od proizvođača do krajnjeg kupca. Takozvana lična dostava zimnice je noviji trend, koji je danas postao, skoro pa, neminovan za opstanak malih proizvođača i poljoprivrednih gazdinstava koji žive od prerade voća i povrća.
O tome, koliko se zimnice dnevno isporuči trebalo bi da se napravi posebna metoda merenja i procene. Niko nema precizan podatak, ali se pretpostavlja da u najveće gradove Srbije svakog dana svojim vozilom stigne na desetine proizvođača na ugovoreno mesto. Tu ih čekaju kupci, koji su prethodno naručili željenu količinu i vrstu proizvoda. Novembar i decembar su ubedljivo najživlji meseci za dostavu.
„Poštarina“ za kupce besplatna
– Ranije smo zimnicu slali brzom poštom. Ali, svako ko bi naručio plaćao je poštarinu koja se često izjednačavala ili i premašivala vrednost paketa. Ljudi su se zbog toga nećkali. Kada sam shvatila da imam istovremeno nekoliko porudžbina iz Beograda, Mladenovca, Kragujevca ili Novog Sada, odlučila sam da svojim automobilom prevezem pakete i to kupce ništa nije koštalo. Ne odvozim baš na adresu, osim u posebnim slučajevima, ali se dogovorimo za mesto koje svima odgovara. Preko društvenih mreža najavim dan i datum dolaska i oni poruče šta kome treba – kaže Ana Nikodijević iz Ovsišta kod Topole, koja svojim autom za jednu dostavu pređe od 200 do 300 kilometara.
Ana već desetak godina pravi zimnicu za prodaju od voća i povrća sa porodičnog imanja po tradicionalnim receptima. Sada je prerada njihova osnovna delatnost i to im odgovara od kako je tržište poljoprivrednih proizvoda postalo turbulentno.
– Olakšavajuća okolnost kod prerade je što uvek možete da balansirate sa sirovinom i prodajete je kasnije. Kako nisam mogla da čekam da neko dođe na imanje i kupi po koju teglu, odlučila sam da dostava bude jedan od načina prodaje. Mnoge stalne kupce upoznala sam na gastronomskim i tradicionalnim manifestacijama, na kojima sam redovno izlagala svoje proizvode. Kasnije sam se pridružila društvenim mrežama, a onda su usledile preporuke i tako se napravio krug kupaca – kaže domaćica iz Ovsišta.
Svaka tura nova avantura
Anine mušterije već znaju odakle potiču namirnice, zadovoljni su kvalitetom i ukusom. Uvek im ponese i poklon iznenađenja, a ovakav način dostave ima još jednu prednost.
– Svaka tura je nova avantura. Upoznajem nove ljude. Porazgovaramo, pogledamo se oči u oči. Postajemo prijatelji ili dobri poznanici, družimo se – dodaje Ana Nikodijević.
Na njenoj strani je i geografija, jer su oko Ovsišta svi veći gradovi, pa lako i brzo stigne na odredište.
Za mladog Mladena Dobrodovca iz Brzeća kod Kopaonika je to otežavajuća okolnost, zbog udaljenosti, ali se privikava na nju.
– Ne očekujem da će neko doći u Brzeće da od mene kupi dva kilograma projinog brašna i nekoliko tegli ajvara. Zato sam se priključio mnogobrojnim malim proizvođačima, koji sednu u auto i isporučuju na kućnu adresu. Kad baš zaveje sneg, onda šaljem brzom poštom – priča nam Mladen.
„Radino blago“ s nezagađene planine
Mladen je svoje proizvode nazvao „Radino blago“ po majci, koja je spremala zimnicu na tradicionalan način. On na imanju, na 1.100 metara nadmorske visine gaji kukuruz, raž, pasulj, voće i povrće, na plodnom i nezagađenom zemljištu. Prerađuje ih, pakuje i prodaje.
– Najviše naručuju Beograđani i Novosađani i to raznovrsne namirnice u jednoj porudžbini. Kao kad vam stigne paket od rodbine sa sela. Uzmu po neko kilo projinog brašna, sir, kajmak, ajvar, slatko i džem, med, rakiju i nešto od sezonskog voća i povrća. Takav način dostave mi je isplativ, iako pređem za dan više od 500 kilometara, jer nosim više paketa. Zimi ionako nema mnogo posla na imanju, tako da je svima dobro. Kupci dobiju sveže i proverene namirnice, koje inače u marketima ne bi mogli da pazare, a ja unovčim svoj rad – kaže Mladen.
Ipak, u Mladenovim paketima najčešće se nađe projino brašno, mleveno u vodenici, zatim ražano, ječmeno i heljdino brašno. Sledi domaći pasulj, kajmak i sir, koji imaju poseban ukus zbog ispaše krava na obroncima Kopaonika. Dostavu belog mrsa radi isključivo zimi, jer ne želi da rizikuje.
I Ana i Mladen imaju raznovrsnu zimnicu. I slanu i slatku. U svoje automobile pakuju domaće sokove, slatka, džemove, šarene salate, pinđure, likere, turšiju. Kako šta stiže na njihovim imanjima, tako plodove pretvaraju u zimnicu. Sa padina Kopaonika put Beograda i Novog Sada često putuju i somborka punjena sirom ili kupusom, sok i slatko od divljih borovnica i kupina, kao i domaće rakije.
Seoski ketering
Iz poljoprivrednih gazdinstava Šumadije sve češće stiže ponuda pravog domaćeg keteringa za potrošače iz prestonice. Tako se u automobilske gepeke zimi pakuju pihtije, čvarci, slanina i domaće suvo meso. Ovom vrstom dostave bavi se Dragan Jovanović iz Zagorice kod Topole.
– Kupci znaju da gajim svinje i sam sušim meso. Mnogi od njih dolaze kući, ali kada imam dosta porudžbina iz Beograda nije mi teško da im to odnesem – kaže Dragan.
Ana Nikodijević je od prošle godine počela da prima narudžbine za domaće pogače, štrudle, pite od razvučenih kora, pa čak i koh pravi, kada za to ima interesovanja. Kaže da kupci već na parkingu zgrade odvijaju tepsije i počinju da isprobavaju domaće specijalitete..
Potražnja zavisi od godišnjeg doba
-Potražnja zavisi od godišnjeg doba. U novembru su to svakako ajvar, turšija, mleveni paradajz i džemovi. Tokom zime odlučuju se za nešto od vanstandarne ponude, poput soka od koprive, zove ili drenjina. Hoće malo da promene i da probaju slatko od smokve ili peglanu papriku sa medom, kupinovo vino. Kako zima odmiče naručuju nešto povoljnije proizvode, kao što su sok od višnje, jabuke ili jagoda. Tada malo i padne cena preostalog ajvara, pa se i on pakuje u auto – kaže Ana Nikodijević.
Tekst i foto: Biljana Nenković
