U SELU PIRKOVAC MEĐU PLANINAMA
Prvi put sam u manastiru Svetog Arhangela Gavrila u selu Pirkovac, negde na granici planina Raila i Ljubovik, u blizini Svrljiga, bila pre sedam godina. Povod je, na žalost, bila smrt. Ali ta smrt utkala je put nekim novim životima, nama je dala razlog da u manastir dolazimo, da mu se vraćamo noseći te živote i priklanjajući ih Hristu. Sada, već četvrtim dolaskom, gledam iste kuće posle skretanja sa autoputa, nabijene stare blatare, do pola porušene a od pola štrče ostaci krovova iznad kojih izbijaju grane bagremova, tražeći put do svetlosti.
Rekla bih sve je isto, a nije. Put je lošiji, ophrvan korovom, rupa do rupe, neka veća, neka manja, manje je staraca što sede na klupama ispred novih a ostavljenih dvorišnih zgrada, nema nekadašnje živosti. Meni i pored tuge, ipak lepo. Lepo, jer znam gde idem, znam da će me dočekati mati Gavrila, oštrog još bistrog pogleda, a u stvari blaga, mekša od pamuka, miluje rečima i kad misliš da te kori. Ne kori, samo objašnjava, upućuje.
Svi mirisi sveta u šoljici manastirske kafe
Na ulasku u zdanje iz doba Nemanjića žuti se zvonik, da ga vide i tri susedna sela. Kažu, manastir podigoše braća na mestu gde su se razdvojeni susreli. Preko puta njega sa zapadne strane velika, gašenim krečom koji je već opao 1883. godine zidana zgrada. Nekad bila škola.
Mati nas dočekuje šireći ruke, zdravimo se kao najrođeniji, nekako osećam da i jesmo. Manastir lepši nego pre četiri godine kad sam ga poslednji put videla. Nova drvena crkva na četiri vode, uređeno igralište za decu, obor sa živinom i paunovima, sve se nekako razlikuje jedno od drugog, a ipak uklapa.
– Pomaže bog, dođoste li? Koliko je godina prošlo, od kad sam te poslednji put videla. Beše novinarka – pita? – A ni Ljubica mi nije dugo bila.
Ne stižem da odgovorim na sva pitanja, a mati je već ponudila kafu koju će nam svojim staračkim rukama skuvati.
– Ima četiri godine, kada smo Milu krstili – odgovaram.
Osvrćem se po dvorištu, da udahnem tu lepotu, da osetim mir. Ne mogu da ne primetim koliko toga je podignuto i da je manastir živnuo.
– Jeste – potvrđuje mati Gavrila. – Iguman Varnava je ono jako (pre nekog vremena), za vreme korone digao ovu crkvu, jer je uslov bio da postoji razmak, da se ljudi ne guraju kad se mole. Ispunili smo to i sad ima mesta koliko hoćeš, hvala Bogu. Napravili smo i ovu brvnaricu sa trpezarijom, a ima i soba gde ljudi mogu da se odmore, odspavaju.
Pričajući seda na drvenu klupu ispred kuhinje, krsteći se na pomen Boga i pružajući toplu, mirisnu kafu, onu prvu jutarnju iako je skoro jedanaest sati. A miriše ta kafa, čini se nikad kao tad i nigde kao tu, kao da su se u njoj sakupili svi mirisi ovoga sveta. Miriše na čistu dušu mati Gavrile koja ju je donela. Pitam šta se sve promenilo, šta od stoke ima, živine, ima li i dalje iguman magarca, konja, ko u polju radi.
Sir punomasni, ne vadi se kajmak
– Da ti kažem, otac Varnava se trudi, ali on bez konja ne može – odgovara. – Naše krave, imamo i njih, muzemo ručno i na muzilicu. Iguman je zadužio oca Georgija da muze, a on i sestra Ksenija sire sir koji prodajemo. Naš sir je punomasni, ne vadi se kajmak, lep je i svi ga hvale i kupuju.
Prodaju samo sir, sve ostalo rade za sebe, gaje živinu, seju pšenicu, kose travu, kaže naša domaćica i objašnjava:
– Imamo živinu, kokoške, od njih jaja domaća, imamo i ovce. Sve se postiže. Malo nam pomaže i narod koji dolazi kod oca na molitve, pa ih on ponekad zaposli, za poslušanje. Sve su njive bile posejane i žito, i kukuruz. Dolazili su nam kad se skuplja i dene seno. Puno njih je radilo, a i ova naša deca idu i pomognu komšijama da porade njihovo, te komšije dođu da se podene naše seno. Zasadili smo i vinograd, biće grožđa sledeće godine, verovatno. Sve se radi, sva poljoprivreda, kao jedno veliko, bogato domaćinstvo.
Mati Gavrila, ne može tačno da odredi koliko imanja manastir ima, jer je nešto skoro vraćeno:
– Imamo puno imanja. Otac se potrudio te je država vratila nešto šume, ali ne možemo da je sečemo tako da ogrev kupujemo.
Imaju baštu i plastenik, a povrće uglavnom koriste da bi spremali ručak za goste:
– Puno ljudi dođe, a otac ne dozvoljava da bilo ko ode bez ručka. Svima se ručak sprema, tako da su paradajz, paprika, kelj, karfiol, salata, spanać, luk beli i crni za te potrebe. Kad pravimo zimnicu, otac dokupi šta treba, skupe se žene iz sela i pomognu nam da je ostavimo.
Prekidajući priču monahinja nas upućuje na proplanak iznad manastira, na kome se između desetletnih stabala na čistini nalaze štala i obori.
– Idite da vidite, ali paz’te na kere, na dugom su lancu, a ne poznaju vas – opominje dok zamičemo.
Kere čekaju, mirne, ne opažaju nas, konj i magarica pričaju neku svoju priču, koze radoznalo poskakale u štali, krave miruju nabrekle od sena. Život…
Mirotočiva slika patrijarha Pavla
U manastiru sam bila četiri puta. Sva četiri puta mirotočila je slika patrijarha Pavla, uramljena u zlatni ram, stavljena u duborez. Pored te slike, ispred koje se čuda dešavaju, nalazi se i riza sa moštima Svete Petke, kao i ikona Majke Božije Brzopomoćnica sa Svete Gore.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
