Gotovo da nema čoveka koji je došao na Manifestaciju ”Miholjski susreti sela” u selo Pavlovac, kod Vranja, a da nije zastao ispred štanda Gordane Ristić, iz Katuna, da izbliza pogleda izložene ćilimčiće sa dve stuke u nekoliko boja, na kojima su dominirali predivni krupni cvetovi. Ona je svima strpljivo objašnjavala da je reč o starim ćilimčićima samošarcima, koje je nekada izatkala Binka – baka njenog supruga, a koji su stari stotinak godina.
Ova vrsta ćilima, je prema njenim rečima, bila najteža za tkanje i u njihovu izradu upuštale su se samo najbolje tkalje.
“Svaka šara se radila ručno na razboju, pa otuda se ovo tkanje u našem narodu naziva još i “tkanje na prsti”. A da bi tkalja mogla da je odradi onako kako treba morala je neprestano da broji i odvaja žice, odnosno osnovu za tkanje, da na njima napravi ovu predivnu šaru”, priča Gordana.
Prilikom izrade ovakvih šara one su, kako tvrde oni koji poznaju ovu tehniku tkanja, morale da preseku određeni broj žica, naprave šaru, a po odrađenom poslu, na krajevima prekinutih žica ponovo nastave tkanje, što je zahtevalo veliku umešnost. Otuda i izatkane šare na ćilimčiću zbog sitnih rupica koje se nalaze na njihovim krajevima ponekad izgledaju kao da su prišivene.
Proces izrade ovih vunenih rukotvorina je, po Gordaninim rečima, počinjao odmah po šišanju ovaca. Vuna se posle pranja i češljanja nosila u vunovlačaru da se vlači, a od napravljenih kudeljica žene bi prele predivo za tkanje.
“U ona stara vremena žene su se međusobno pozivale na mobu kako bi što pre isprele vunu za tkanje. Moba se uvek odvijala u večernjim satima. Tada bi žene dolazile sa praznim kudeljama i vretenima da predu i dok bi one sedele i prele vunu muškarci su pevali narodne pesme”, kaže naša sagovornica, ističući da je domaćica ovako ispredenu vunu potom nosila kod bojadžije da je oboji u bojama od kojih želi da tka ćilime.
Žene su u vranjskom kraju svoje rukotvorine tkale na razboju zimi kada nisu imale obaveza u polju. Osnovu za tkanje ćilima pravile su isključivo od pamuka, jer on u kombinaciji sa ispredenom vunom daje dugotrajnost jednom ćilimu, koji ako se dobro čuva od moljaca i redovno vetri može da potraje i preko sto godina.
“Svako izatkano ćilimče na kraju krase reske i one se pretvore u pravi ukras ukoliko se međusobno lepo povežu. Na ćilimima koji se obično tkaju sa tri struke i koje se kao i ćilimčići međusobno povežu ušivanjem pamučnim koncem, one su duže i vezuju se u jednostavniji čvor”, objašnjava Gordana.
Radoznalim posetiocima ona je demonstrirala i kako se opasuje alena futa koja se takođe našla na njenom štandu, a bez koje nekada ni jedna svekrva nije mogla da zaigra svekrvino kolo na svadbi sina.
“Kada bi svekrva opasala ovu futu na desni kuk bi o trak fute zakačila šarenu maramu. Obukla bi i belu košulju, a na noge obula svilene čarape i crne cipele. Na glavu bi povezala markizet maramu treperušu, koju bi iznad njenog desnog uva krasio neki mali cvetić”, tvrdi naša sagovornica .
Tekst i foto: Gordana Nastić
