Miholjdan, ali i Mi’oljdan kako su ga u našem selu zvali, pamtili smo jedino tako što su pre njega, uvek dolazile mioljske zadušnice. One jesenje, kada bi baba naspremala ono što inače, nikad ne bi, ne zato što je bila škrta, već zato što se kujne nije dovatala i sa nama decom krenula u posetu jednom po jednom rođaku, ispijajući kafe, pokoju ljutu i zajedno sa njima obilazeći grobove svojih najmilijih. Nama je to bio događaj za pamćenje, jer bi u svakoj kući dobili po neki slatkiš, bili smo voljeni, maženi, paženi, i što je najbitnije, ništa tog dana nismo radili. A kad bi se završile i zadušnice i priča o tome ko je šta izneo, kako je bio obučen, da li je svega bilo dovoljno, da li se neko obrukao, nastupile bi pripreme za Mi’oljdan. Tri, a sigurno dva dana pre praznika baba bi počela da sprema „svečane aljine“, one koje će tog dana obući i u kojima će je stric u starom folcvagenovom kobmiju zelene boje, sa drvenim klupama umesto sedišta jer je trebalo potrpati čitavu porodicu, vozio u crkvu. U to vreme crkva i crkveni praznici nisu bili omiljeni u našoj državi, ali se naša Zagorka, tvrdoglavo i bez uzmicanja svakom svecu molila i svakog praznovala. A te njene svečane aljine, majko rođena. Na noge prvo tanke čarape, ne unihopke već one do butina u boji kože, oko kojih bi obavezno stavljala gume (parče lastiša) da ne spadaju, zatim preko njih iste takve crne, pa na kraju i vunene dokolenke. Zatim suknja, obavezno crna da se slaže uz čarape, pa kombine, majica i košulja bela, na košulju crni džemper od čiste vune koju je ona tkala i marama cvetnog dezena podvezana ispod brade. Baba se spremala duže nego mlada, duže od svih nas, a bilo nas je prilično. Tako uparađeni potrpali bismo se u onaj zeleni kombi i ako bi nam u realnom vremenu do crkve bilo potrebno deset, najviše petnaest minuta, putovali bismo duže od sata. Moralo se svuda i za sve zastati, jer baba sem, za zadušnice i slave, nije često izlazila iz dvorišta, pa je ovo bila prilika da vidi ljude i da se razgovara.
Po, konačnom, dolasku u crkvu stala bi u prvi red da je pop Obren vidi, da se zna da je došla. Prestajala bi celu službu, skrušeno, a inače uvek dignute glave, s rukom preko ruke i u nekim svojim mislima. Prenuo bi je njen ratni drug Živko, inače dedin rođak, druga kuća od nas.
- Jel’ Bajo je li zaladilo? – pitao bi je šišteći kroz nos i sve joj se unoseći u lice, (baba je bila njegova mladalačka ljubav, neostvarena naravno), a pokazujući glavom na njene vunene „čorape“.
- Jes’, boga mi, zaladilo. Evo ga Mi’oljdan, evo je zima – bilo bi sve što bi, odmahujući rukom i okrećući glavu, odgovorila. Nekako mi je uvek bila čudno okrutna prema njemu, imali su neke neizgovorene reči među sobom, što je babu uvek činilo ponosno drčnom u njegovom društvu. Dok smo mi, u crkvi, prisustvovali toj igri dvoje starih, iskusnih ratnika, za to vreme je strina koja je ostala u kući jer ne mogu sve žene da idu, namirivala stoku, završavala ono što ne treba da čeka zimu, sve po nekom redu i redosledu, kako bi zle sile ostale van ograde, a kuća i okućnica mirni.
Tekst: Zorica Dragojević
