Podloga Wavit umesto džanarike
Srbija ima najviše šljivika u Evropi. Prema podacima za 2017. godinu zauzimali su oko 72.569 hektara. Iste godine ubrali smo prosečno oko 5,70 tona po hektaru, a petogodišnji prosek proizvodnje od blizu pola miliona tona dovodi nas na drugo mesto na našem kontinentu.
Ove brojke možda mogu da zadovolje laika, ali niko ko iole poznaje viševekovnu tradiciju i izvanredne agroekološke uslove našeg šljivarstva, ne može njima biti zadovoljan. Pogotovo ako imamo u vidu česta odstupanja od svega što savremena struka i nauka smatraju dobrom praksom i intenzivnom proizvodnjom, pa doživljavamo i velike oscilacije i u proizvodnji, i u kvalitetu šljive, zbog zimskih i prolećnih mrazeva i alternativne rodnosti.
Trend rasta uz velike oscilacije
Poređenja radi, recimo da je 2006. godine izvezeno oko 16,5 hiljada tona sveže šljive i zarađeno oko 4,4 miliona dolara, dok je suve šljive izvezeno oko 1,4 hiljade tona, tačnije 1.388.505 kilograma i zarađeno oko 2.963.122 dolara. Već 2010. godine izvezli smo 22,4 hiljade tona sveže šljive za oko 14,7 miliona dolara i oko 4,2 hiljade tona suve šljive za 8,8 miliona dolara. Deset godina kasnije, 2021. godine, recimo, izvezli smo oko 23,9 hiljada tona sveže šljive u vrednosti od oko 14,4 miliona dolara, kao i oko 5,5 hiljada tona suve šljive u vrednosti od oko 15,4 miliona dolara.
Od 2000. godine naovamo, najmanja proizvodnja bila nam je 2002. godine – 195,7 hiljada tona, a najveća 2013. godine – 606,6 hiljada tona. Dosta visoku proizvodnju imali smo u 2020. godini – 582,5 hiljada tona, a u 2022. godini oko 488,6 hiljada tona. U poslednjih pet godina prosek proizvodnje šljive je 496,6 hiljada tona.
Skokovi i padovi se nastavljaju. U proizvodnji šljive beležimo velike oscilacije, a glavni faktori koji utiču na to jesu pojava zimskih i prolećnih mrazeva i alternativna rodnost.
Šta predlažem proizvođačima?
Zamena ekstenzivne proizvodnje intenzivnom
Ono što treba uraditi u narednom periodu jeste zamena ekstenzivne proizvodnje intenzivnom. Umesto podloge džanarike, treba uvesti podlogu Wavit/Wei-Wa, klon sorte Wangenheim. To je srednje bujna podloga, odlično se ukorenjava, ne formira izdanke, ima odličan afinitet sa sortama šljive i sortama kajsije. Sorte, okalemljene na ovoj podlozi, rano prorode, daju redovne i visoke prinose, sa dobrom krupnoćom ploda i ranijim zrenjem od nekoliko dana u odnosu na sejanac džanarike.
Rastojanje koje se koristi u poslednje vreme ako je podloga džanarika najčešće je 5×4 metra, dok se na podlozi Wavit sorte šljiva mogu saditi na 4×2 metra, a na kržljavoj podlozi Torinel 4×1,5 metara. Ukoliko bi se prešlo na ovu vegetativnu podlogu, uz korišćenje navodnjavanja i fertiirigacije, proizvodnja u Srbiji bi se mogla povećati najmanje za 50 odsto na istoj površini. Na primer, proizvodnja po hektaru je moguća i do 60 tona. Pored toga, lakša je rezidba i berba plodova.
Ukoliko se u zasadu šljive koriste tresači, onda treba ići sa generativnom podlogom i rastojanjem 5×4 metra. Kod šljive jedan tresač obere dnevno oko 700 stabala, gde se jednim tresačem ubere oko 50.400 kg na dan. To je po radniku 2.571 kilogram, dok jedan radnik – ručni berač može da ubere oko 300 do 500 kg šljive na dan. Dodajmo da jedan tresač opslužuje 6 radnika.
Predlog mera
- Korišćenje sertifikovanog sadnog materijala s prevremenim grančicama na vegetativnim podlogama.
- Uvođenje novih sorti i podloga-sorti Toptaste, Haganta, Topend Plus -ARTEVOS, podloga Wavit/Wei-Wa, Docera 6, prva podloga rezistentna na virus šarke.
- Uvođenje integralnog i organskog koncepta proizvodnje.
- Standardizovanje tehnologije proizvodnje suve šljive, prilagođene zahtevima stranog tržišta.
- Standardizovanje tehnologije proizvodnje rakije.
- Proizvodnja džema i pekmeza.
- Promocija proizvoda – osnovni preduslov za marketing jeste kvalitet.
Uloga požegače u istoriji šljivarstva
Na pitanje da li možemo bolje, odgovor je svakako potvrdan. Možemo i moramo, jer je to naša velika i neiskorišćena razvojna i izvozna šansa. Reći ću i kako, ali ću pre toga da podsetim na svetle primere iz istorije srpskog šljivarstva, zato što se iz takvih osvrta uvek može i štošta naučiti.
Sistematski napori za unapređenje kulture šljive u Srbiji počinju sredinom XIX veka. Do sedamdesetih godina XIX veka šljiva je je korišćena prvenstveno za proizvodnju rakije, a potom suva šljiva požegača postaje naš značajan proizvod. Iz Srbije je 1867. godine izvezeno 4.200 tona suve šljive, u vrednosti od 84.000 dukata. Požegača se tada koristila i kao stono voće, i za proizvodnju pekmeza. U periodu od 1881. do 1900. godine prosečan izvoz suve šljive iz Kneževine Srbije iznosio je 26.200 tona godišnje, a rekordna je bila 1887. godina sa 41.296 tona.
Početkom XX veka šljiva je bila vrlo značajna za privredu Srbije i Bosne. S ovih područja izvezeno je 108.000 tona suve šljive 1904. godine, 85.000 tona 1908. godine. Zakoni o unapređenju voćarstva u Srbiji, doneti krajem XIX i početkom XX veka, podstakli su razvoj šljivarstva.
Period između dva svetska rata karakterisala su dva različita razdoblja. Prelomna je bila 1929. godina. Prvo razdoblje je doba prosperiteta požegače, povećanja broja stabala i obima proizvodnje. Tako je 1926. godine proizvodnja u tadašnjoj Jugoslaviji omogućila izvoz od 12.000 tona sveže i 47.000 tona suve šljive. Veliki rod požegače 1928. godine, oštra zima te iste i naredne godine i jak napad šljivine štitaste vaši od 1925. do 1929. godine prouzrokovali su masovno sušenje stabala požegače.
Piše: Profesor dr Zoran Keserović
