Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ U ŠAPCU NA VAŠARU

U ŠAPCU NA VAŠARU

3384

Velike gospođe na Malu Gospojinu

Cele te nedelje septembarske padala je kiša. Dosadna, sitna, uporna. Padala samo da bi nam pokvarila raspoloženje. Skoro da je i uspela. A onda, na Malu Gospojinu, svanu sunce na nebu, svanu i nama. Leto je bilo ludo, ne bi valjalo da se završi bez nekog novog ludila. Ne mogu da sačekam podne, ranom zorom zovem kumu, ushićena:

– Spremaj se, idemo u Šabac na vašar – prosto mi glas poigrava od radosti, a srce u grudima tuče kao da ćemo u najmanju ruku na Krit ili Maldive. Ona još bunovna, ne zna gde je levo, a kamo li Šabac. Zovem i Boru, on će da nas vozi, svima šaljem dozu radosti i dobrog raspoloženja. Jer, ljudi moji, vašar je u Šapcu, najpoznatija parada kiča, šunda, sveopšteg ludila, a na današnji dan je vrhunac. Da se ja pitam, krenula bih odmah. Kuma, međutim, mora da se spremi, a to spremanje zna da potraje. U međuvremenu, stiže i Boris, uparađen, u najmanju ruku kao za svadbu najbližeg. Sve po propisu. Antilop cipele krem boje na kojima se i najmanja fleka vidi, farmerke svetlije, košulja na dug rukav, iako je toplo i zapara, preko ramena džemper „Tom Tejlor“, u ruci kožna torbica, muška naravno, braon boje. Sve je nekako uklopio, a ja ne mogu da se nagledam i načudim. Obukla trenerku, duboke patike, neki duks za koji nisam ni znala da ga imam, stavila ranac na leđa, kao školarac u drugom osnovne. Silazimo kod kume u stan, ona u belom. Sva u belom. Bele špagerice, bele pantalone, bela bluza. I sad se stvarno pitam kuda smo krenuli.

Na ulasku u Šabac nesnosna gužva…

– Idemo da vidimo Vendi, moram da se uparadim. Ja sam predstavnik naše porodice i moram dostojanstveno da izgledam ispod šatre – šali se kuma, ne shvatajući kuda je pošla i šta će je sačekati. Neću da joj kvarim raspoloženje, bolje je da što pre krenemo.

Na ulasku u Šabac je nesnosna gužva. Automobili u beskonačnim kolonama čekaju na parking, vozači nervozni, saputnici još nervozniji. Komarci dočekali svojih pet minuta posle kiše, razne bube napadaju u rojevima, blato pršti po prozorima kako koji auto prođe, a kuma je u belom, samo da podsetim. Nekako se posle pola sata parkirasmo. Naravno, kilometar peške, taman da mi već dođe da se vratim kući. Kuma stoički izdržava, Boro hukće, idemo u koloni jedno po jedno kao pačići. Vrišti s razglasa muzika, ne razaznaješ ko šta peva, samo se u trenutku nađeš u nekom vrtlogu od koga te momentalno zaboli glava, ne možeš ni levo ni desno, ukopaš se. Ispred nas ulaz na vašer i prve tezge. Tako sluđena, ne gledam gde gazim. Pratim belo ispred sebe. Odjednom nešto me lupi po glavi, lagano, skoro neprimetno, samo kolko da me očeše. Podignem glavu: ženski veš, onaj najveći, turski, beli bapski. Čini mi se, tri bi Zorice u njega stale. U tom momentu vrisnu žena za tezgom.

– Aaaaaaaaaaaaaaaajmo, žene, veeeešaaa!!! Samo 50 dinaraaaa – preseče me iz korena. Tako presečena, gurnuh kumu koja ulete u blato, stala i stoji. Bele špagerice više nisu bele, pantalone se još uvek drže, plakala bi, a smeje se, sebi i meni. Boro, već navikao na naše gluposti, prilazi lagano, džentlmenski pruža ruke da nas izvuče iz problema.

Idemo dalje. Na vašaru nema čega nema. Garderoba od polovne do nove, alati, televizori, mašine za rad, bunde „od nerca“ al’ zamalo, umetničke slike, ikone, lovačka i ribolovačka oprema, dečje igračke, liciderska srca naravno, sve što bi ikada ikome zatrebalo. Svega ima, ali para nema: prodaja slaba, svi namršteni.

…a, pod šatrama lom

Zato je pod šatrama lom. Pevaju zvezde estrade, miriše sveže pečena prasetina, korica na oko rska, a u stvari je meso više kuvano nego pečeno, da se ne izgubi na kilaži. Jagnjetina na prvi pogled lepa, a tvrda, pljeske prosečne, pomalo žive, salatu seku kao da je za krupnu stoku. Oko tezgi se gužvaju majke sa decom, ne zna se ko je nervozniji – one ili potomci, dok očevi s flašom piva stoje sa strane i posmatraju. I sve nekako teče, jer to je šabački vašar. Na dnu, negde kad smo već obili noge šetajući, a bela kuma više nije bila bela, Borine antilop cipele natopljene blatom, naiđosmo na razonodu za starije.

Balerina, ona što te vrti u krug, pa u vis, što ti mozak pomeri kad stane pa ponovo krene i izazov je za sve. Gledam, nešto mi se ne ide, kuma ni ne pomišlja, a Boro, naravno, kreće odmah. Kreće i balerina. Jako, najjače. Boro visi naglavačke, ispada mu novčanik iz džepa, refleksno pušta ruke od sigurnosnih ručki da ga dohvati, balerina se naglo zavrte, istumba ga gore – dole, ne znaš gde su ruke, gde su noge, glava leti levo-desno. Groteska na delu.

– Kuku, pogibe čovek na vrtešci zbog tebe – kuma se zagrcnula od smeha, meni žao, hteo je samo da pokaže da može i sme. Balerina staje, kuma ne, i dalje se smeje. Naš prijatelj izlazi, ševrda, oči mu kolutaju, ali ne dozvoljava da vidimo koliko ga je protreslo. Nešto malo dalje, koliko nekih pedesetak metara, okupila se dečurlija oko rolerkostera.

Zovem kumu da se provozamo, ne dozvoljavam joj da odbije, iako znam da se plaši:

– Ne brini, ovaj je dečiji, nije strašno, vidiš da su sve klinci ušli. Hajde, ima tačno još dva mesta – uspevam da je nagovorim. Smeštamo se iza dve devojčice od nekih desetak godina, iza nas, par nešto starijih dečaka.

Kuma se jednom rukom čvrsto drži sa šipku ispred, drugom me stisla za mišicu, mislim, krv će mi poći. Počinje rolanje, devojčice vrište od uzbuđenja, vrišti i kuma. Od straha.

– Lagalaaaaaaa si meeeee, lagala si meee!!!! Ovo niiiije za decu, ovo je za odrasle! Lagala si me! Neću više nikad nigde sa tobom da idem, niiikad! – samo što ne plače, mišicu više i ne osećam, deca nam se smeju, snimaju je kako kuka, molim boga da ne završimo na društvenim mrežama. Trajalo je pet minuta, njoj večnost, meni prekratko. Noge joj drhtuću, srce u ustima, ne može da pogodi gde je izlaz. Boro dočekao svojih pet minuta osvete.

Stiže rakija, stiže i Vendi

– Šta je kumo, nije valjda bilo tako strašno – pruža joj ruku da izađe. Ta tri stepenika do zemlje, činila su se kao nepremostiva prepreka. Ipak, saznanje da idemo pod šatru gde peva Vendi, odmah ju je otreznilo. A šatra? Pa šatra je u najvećem mogućem blatu, oko šatre bara do bare, kao kroz minsko polje da prolaziš. Preskočiš jednu, upadneš u drugu.

Pod šatrom podnapiti domaćini, što su na vašaru prodali nešto stoke, ostavljaju svoj težački rad, muku i znoj u ruke pevačicama koje ih svojim hrapavim glasovima, promuklim od godina provedenih po raznim vašarima, gađaju pravo u srca:

– Kad umoran budem paoooo, ja sudbinu neću kletiiii – i kao po komandi svi na kolena i svi u blato. Mi stojimo na ulazu zbunjeni, tražimo način da se negde smestimo. Prilazi konobar u beloj košulji, crnim pantalonama, ajncer u ruci, krpa preko ruke. Kao da smo u osamdesetim u staroj Jugi. Vodi nas do praznog stola, otire krpom po mušemi, donosi tri stoličice, stavlja oko stola.

– Izvol’te, šta ćete piti? – ljubaznost izbija iz njega, pre bi nas oterao nego što bi nas uslužio. Naručismo rakiju i posedasmo. Gledam u Boru, Boro u kumu, kuma u mene. Neki čudan osećaj tonjenja i propadanja imamo svo troje. Stolice do sedala upale u blato, noge nam došle u ravan sa sedalom, kao pilići u kučini. Stiže rakija, stiže i Vendi.

– Plitak potok, a voda duboka, jooooj plitak potok, a voda duboka – zgledasmo se samo, nije nam ni do čega. A samo smo htele da budemo gospođe na Gospojinu.

Piše: Zorica Dragojević