Beli slez (Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice slezova (Malvaceae). Smatra se da je poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemnog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima na rečnim ostrvima i u ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka.
Narasta do 2 metra. Biljka je obrasla gustim, svilastim maljama. Stablo je uspravno, jednostavno ili razgranato, odrvenjeno pri dnu. Listovi su izrazito meki. Na gornjem dela stabljike su jajasti, a na osnovi klinasti. Na srednjem delu su nešto malo krupniji i trokraki, na osnovi zaobljeni ili srcasti, a na donjem delu stabljike su najveći (do 10 centimetara), petokraki i imaju najdužu dršku, skoro kao lisna ploča. Rubovi su im nejednako zupčasti, zacepljeni na tri do pet mesta – imaju isto toliko prstastih nerava, istaknutih na naličju. Beličastozelene su boje, bez mirisa i sluzastog ukusa. Spiralno su poređani, a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju beloružičaste cvasti, veličine do 2 cm. Cveta tokom celog leta.
U Belgiji, Francuskoj i Nemačkoj sve više se upotrebljava koren od oplemenjene gajene biljke, jer je mekši, mesnatiji, deblji, jednoličniji, nije tako žilav i ima više sluzi od divljeg. Srpska farmakopeja propisuje upotrebu korena i lista. U narodu se koristi i cvet (Flos althaeae). Hemijski sastav i upotreba slični su kao i kod lista i korena.
Sastav korena
Sadrži oko 30 do 35 odsto sluzi, 10 odsto pektina, 35 odsto skroba, do 10 odsto saharoze, malo invertnog šećera, oko 2 odsto asparagina i betaina, 1,5 odsto masnog ulja i dr. Sluz se rastvara u hladnoj vodi i hidrolizom daje glukozu, galaktozu i ksilozu. Najviše je ima u oktobru, na kraju vegetacije.
Gajenje, razmnožavanje i berba
U našoj zemlji najviše mu odgovaraju uslovi u Vojvodini, tj. na rečnim ostrvima i u ritovima većih reka, kao i na vlažnim livadama. Beli slez je biljka kontinentalne i izmenjeno kontinentalne klime. Naročito se uspešno razvija u umereno vlažnoj i toploj klimi. Nije osetljiv na niske temperature u toku zime. Bez oštećenja može da podnese i do 30 Celzijusovih stepeni. Najbolje uspeva u krajevima gde godišnje padne više od 600 milimetara vodenog taloga. Ne odgovaraju mu velike nadmorske visine, a najbolje prinose daje na svežim aluvijalnim nanosima, lakim ritskim crnicama i svim ostalim tipovima zemljišta koja imaju povoljnu fizičku strukturu. Ne treba da se gaji na smonicama i ostalim tipovima teških zemljišta. Na jako bogatim zemljištima ima rekordne prinose, ali se ona izbegavaju, jer se uglavnom koriste za neku ratarsku kulturu. Za gajenje se obično biraju parcele koje su periodično plavljene. Može bez oštećenja da provede pod vodom 20–30 dana – čim se ona povuče, nastavlja normalno da se razvija.
Na jednom mestu ostaje godinu dana, najviše dve. Ne podnosi monokulturu, tj. uzastopno gajenje u dužem vremenskom periodu na jednom istom zemljištu. Osim što se ovako zemljište jednostrano iscrpljuje, postoji i mogućnost pojave biljnih bolesti i štetočina koje mogu da onemoguće dalje gajenje ove biljke. Plodored se podešava tako da se na isto zemljište vrati tek posle 4–5 godina. Dobri predusevi su okopavine ili strna žita. Važno je da prethodna kultura ostavi iza sebe čisto i rastresito zemljište. Podizanje zasada je najbolje posle đubrenih okopavina. S obzirom na to da on ima jak i razgranat koren koji duboko prodire u zemlju, osnovni cilj pravilne obrade je da se stvori dubok i moćan oranični sloj u kojem će se biljke neometano razvijati. Na ovaj način, kao i obrađivanjem zemljišta, uništavaju se korovske biljke.
Postoji više načina razmnožavanja. Najviše se primenjuju setva semena na proizvodne parcele i proizvodnja rasada u hladnim lejama, a zatim njihovo rasađivanje na stalno mesto. Razmnožavanje direktnom setvom je najbolji i najekonomičniji način. Seje se krajem novembra i početkom decembra, kada više ne postoji mogućnost da seme isklija. Ako se pripusti ovaj rok, setva se obavlja krajem februara.
Na jednom mestu do dve godine
Koren se vadi prve ili druge godine gajenja u jesen ili sledeće godine u proleće. Treće godine dobija malo u težini, ali gubi kvalitet, te se preporučuje da se gaji samo kao dvogodišnja kultura. Vadi se po suvom vremenu, ali zemljište mora da je umereno vlažno. Najbolji način vađenja je plugom s kojeg je skinuta daska. Plug potkopava korenove, ali ih ne izbacuje. Iza njega ide radnik i vadi ih rukom. Sa njih se odmah odstranjuju glave sa svim drvenastim delovima oštrim nožem. Istovremeno se odbacuju slabe i povređene žile. Ovako pripremljen koren pere se u hladnoj, tekućoj vodi. Opran materijal se zatim prenosi u šupe ili radionice gde se ljušti. Oljušten koren seče se uzdužno, obično na četiri dela. Suši se u termičkim sušarama na temperaturama od 50 do 60 stepeni. Može da se osuši i prirodnim putem, ali onda uglavnom nema lepu boju, a često se i uplesnavi. U skladištima osušene korenove vrlo često izbuše insekti – kad se potope u vodu, na površinu isplivaju beličasti crvići. Ovakav materijal se uništava, a prostorija i ambalaža se podvrgavaju dezinsekciji. Dobro osušen materijal ima belu ili svetložutu boju. Od 4 kg svežih korenova dobija se 1 kg suvih. Osušeni štapići kasnije se seku u kockice.
List se bere dva-tri puta tokom godine, najbolje pre i za vreme cvetanja. Ubiraju se samo jedri i zdravi listovi koji nisu oštećeni. U prvoj godini mora da se povede računa da se ne obere više od jedne trećine svih listova. U drugoj godini broj berbi je veći nego u prvoj. Obrani listovi se suše u tankom sloju na promajnom i mračnom mestu. Od 6 kilograma svežih dobija se 1 kg suvih listova. Cvetovi se beru i prve i druge godine gajenja. Suše se na suncu. Od 7–8 kg svežih cvetova dobija se 1 kg suvih.
Prinos je u tesnoj vezi s agrotehnikom koja se pruža ovom usevu tokom gajenja. Na jednom hektaru potrebno je oko 70.000 sadnica, na rastojanju 50 d` 50 cm, a sa njega može da se dobije 1.200 do 2.000 kg suvih korenova, 500 do 600 kg listova i oko 150 kg cvetova. Kod nas, pored reka sama ga voda raznosi i seje. Bolji prinos je s lakog, peskovitog i rastresitog zemljišta (rečni nanosi) đubrenog pepelom i dobro pregorelim stajskim đubrivom, ili sa 1.500 kg veštačkog, koje ima 12 delova azota, 16 delova fosfora i 20 delova kalijuma.
Lekovita svojstva
Zbog velike količine izvrsne sluzi iz korena biljke, koristi se za umirenje kašlja, za oblaganje sluznica (gastritis, čir na želucu) i smanjenje iritacija. Primenjuje se u slučaju bronhitisa, zapaljenja respiratornih organa i upala mokraćnih organa. Spolja se primenjuje za ispiranje nosa, naročito kod beba. Kao blago sluzno sredstvo upotrebljava se i protiv dijareje, u vidu klistira, obloga u slučaju opekotina i upala, a sirup je popularan lek za suv, nadražajni kašalj. Sluz ima i hipoglikemijsko dejstvo, a kada se primenjuje spolja, smanjuje zategnutost i povećava vlažnost kože. Mlevenjem i prosejavanjem korena dobija se prašak koji se upotrebljava za posipanje pilula i za izradu raznih poslastica i lekova.
Iseckan koren drži se oko dva sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme se često meša. Na taj način se ekstrahuje samo sluz, a ne i skrob – tečnost je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari. Skrob je balast, nije lek.
Maja Volčević, MSc
Dobro jutro broj 542 – Jun 2017.
