Sećam se biljke sitnih roze cvetova, koju smo kao deca, negde u julu, u selu besomučno brali. Nije nam bilo jasno, što su nas odrasli grdili kada smo je u ogromnim količinama još potpuno nerascvetalu donosili u letnju kujnu. Bila je prelepa, rasla svuda oko kuće i dvorišta, ispod desetletnih šljiva, i pored puta kojim smo svakodnevno prolazili. A mi smo je čupali iz korena, sve dok nam nisu objasnili da je lekovita, da se od nje kuva i pije gorak čaj koji nam se nikada nije dopadao, da je treba seći desetak cm iznad zemlje, kako bi je i za naredne godine ostalo. Poslušali smo, jer kičica je bila lek za sve u selu u kome se retko išlo kod lekara, mada i zašto bi, kad je baba znala sve travke i njihova lekovita svojstva. U današnje vreme ne koristim kičicu, iako sam nekada pila litre čaja, povukla me ova moderna medicina. Ipak sam se setila šta mi je u detinjstvu značila, zbog čega sam o njoj pričala sa travarom Miodragom Todorovićem.
– Kičica je biljka za koju u narodu postoji više naziva, sve zavisi od kraja do kraja. Negde je ona poznata kao gorka kitica, gorko zelje, grozničavka, gorko zelje, drago cveće, dupčić, zlatna žuć, jezernica, kinin, kitičica, mala semenčica, mali stozlatnik, svedrc, sunčani cvet, crvena kičica i crveni kantarion – od toliko naziva, najbitnije je da je lekovita i da je moguće naći na mnogo mesta.
– Ova biljka raste na vlažnim i peščanim brdskim livadama i pašnjacima, oranicama, šumskim čistinama i obroncima. Često u tako velikom broju da se sve oko nje zašareni kao tepih – kaže ovaj travar, dodajući da je kičica biljka koju je lako uočiti i prepoznati.
– To je jednogodišnja ili dvogodišnja biljka, ima četvorougaonu, oko 30 cm visoku, šuplju stabljiku koja se pri vrhu grana. Listovi su jajoliko duguljasti, a cvetovi ružičasti, grozdasti, prave metlaste cvati na vrhu stabljike i otvaraju se, uglavnom, oko podneva na jačem suncu – kada se otvori u toku juna pa do kraja agvusta, nema ništa lepše od nje. Samo je potrebno biti pažljiv prilikom odlaganja i pažljivo je seći, kako je ne biste uništili.
– Bere se od juna do kraja avgusta i kada skupljate kičicu ili crveni kantarion dobro bi bilo da koristite makaza ili nož. Iz razloga što je njen koren osetljiv i plitak – i sad se ne čudim što su nas odrasli grdili i tražili da budemo obazrivi kad je beremo. Nit smo koristili makaze, nit smo vodili računa o korenu. Pritom smo je stezali kao da nam je poslednja koju smo ubrali, a tako ne treba.
– Kičica se ne sme čupati, nego se gornja polovina stabljike u cvatu pažljivo seče makazama, jer ako se čupa može se uništiti stanište na kojem raste. Ovu biljku uvek pri branju odlažite u korpu, nikako je nemojte pri branju stavljati u plastične kese i nemojte je sabijati jer je osetljiva. Treba brati zdrave cvetove i dobro razvijene biljke i sakupljati ih sa pažnjom – kaže Miodrag Todorović – Mio Bilje, i uvek, kako naglašava, zahvalan je bogu na njegovim darovima.
Tekst: Zorica Dragojević
Šta se od kičice koristi i čime obiluje ovaj cvet
– Koriste se osušeni gornji delovi biljke u cvetu. Kada biljka počne da cveta odsecaju se vršni delovi i stabljike, listovi i cvetovi i brzo se suše u hladu na promaji kako bi se sačuvala prirodna boja. Kičica obiluje gvožđem, natrijumom, gorkim heterozidima, a sadrži i smolu, šećer, vosak, među kojima je glavni gencijacin, i eterično ulje. Najviše gorčine ima u stabljici, manje u cvetu, a najmanje u listu – rekao je Todorović za Dobro jutro.
Lekovitost kičice
Kičica ima gorak ukus, slično lincuri. Upotrebljava se u obliku čaja, vodenog ekstrakta, praška, vina i tinkture. Ulazi u sastav mnogih čajnih mešavina za stomačne probleme. Koristimo je za otvaranje apetita, protiv smetnji u organima za varenje, protiv groznice, slabokrvnosti, dijabetesa. Ona stimuliše sekreciju želudačne kiseline i žuči, ima antioksidativno, antipiretičko, diuretičko, antiinflamatorno, antiulcerozno dejstvo, a i blago je sredstvo za umirenje – kaže travar.
