Beli slez (Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice slezova (Malvaceae). Smatra se da je poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemnog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima na rečnim ostrvima i u ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka.
Narasta do 2 metra. Biljka je obrasla gustim, svilastim maljama. Stablo je uspravno, jednostavno ili razgranato, odrvenjeno pri dnu. Listovi su izrazito meki. Na gornjem dela stabljike su jajasti, a na osnovi klinasti. Na srednjem delu su nešto malo krupniji i trokraki, na osnovi zaobljeni ili srcasti, a na donjem delu stabljike su najveći (do 10 centimetara), petokraki i imaju najdužu dršku, skoro kao lisna ploča. Rubovi su im nejednako zupčasti, zacepljeni na tri do pet mesta – imaju isto toliko prstastih nerava, istaknutih na naličju. Beličastozelene su boje, bez mirisa i sluzastog ukusa. Spiralno su poređani, a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju beloružičaste cvasti, veličine do 2 cm. Cveta tokom celog leta.
U Belgiji, Francuskoj i Nemačkoj sve više se upotrebljava koren od oplemenjene gajene biljke, jer je mekši, mesnatiji, deblji, jednoličniji, nije tako žilav i ima više sluzi od divljeg. Srpska farmakopeja propisuje upotrebu korena i lista. U narodu se koristi i cvet (Flos althaeae). Hemijski sastav i upotreba slični su kao i kod lista i korena.
U našoj zemlji najviše mu odgovaraju uslovi u Vojvodini, tj. na rečnim ostrvima i u ritovima većih reka, kao i na vlažnim livadama. Beli slez je biljka kontinentalne i izmenjeno kontinentalne klime. Naročito se uspešno razvija u umereno vlažnoj i toploj klimi. Nije osetljiv na niske temperature u toku zime. Bez oštećenja može da podnese i do 30 Celzijusovih stepeni. Najbolje uspeva u krajevima gde godišnje padne više od 600 milimetara vodenog taloga. Ne odgovaraju mu velike nadmorske visine, a najbolje prinose daje na svežim aluvijalnim nanosima, lakim ritskim crnicama i svim ostalim tipovima zemljišta koja imaju povoljnu fizičku strukturu. Ne treba da se gaji na smonicama i ostalim tipovima teških zemljišta. Na jako bogatim zemljištima ima rekordne prinose, ali se ona izbegavaju, jer se uglavnom koriste za neku ratarsku kulturu. Za gajenje se obično biraju parcele koje su periodično plavljene. Može bez oštećenja da provede pod vodom 20–30 dana – čim se ona povuče, nastavlja normalno da se razvija.
Na jednom mestu ostaje godinu dana, najviše dve. Ne podnosi monokulturu, tj. uzastopno gajenje u dužem vremenskom periodu na jednom istom zemljištu. Osim što se ovako zemljište jednostrano iscrpljuje, postoji i mogućnost pojave biljnih bolesti i štetočina koje mogu da onemoguće dalje gajenje ove biljke. Plodored se podešava tako da se na isto zemljište vrati tek posle 4–5 godina. Dobri predusevi su okopavine ili strna žita. Važno je da prethodna kultura ostavi iza sebe čisto i rastresito zemljište. Podizanje zasada je najbolje posle đubrenih okopavina. S obzirom na to da on ima jak i razgranat koren koji duboko prodire u zemlju, osnovni cilj pravilne obrade je da se stvori dubok i moćan oranični sloj u kojem će se biljke neometano razvijati. Na ovaj način, kao i obrađivanjem zemljišta, uništavaju se korovske biljke.
Postoji više načina razmnožavanja. Najviše se primenjuju setva semena na proizvodne parcele i proizvodnja rasada u hladnim lejama, a zatim njihovo rasađivanje na stalno mesto. Razmnožavanje direktnom setvom je najbolji i najekonomičniji način. Seje se krajem novembra i početkom decembra, kada više ne postoji mogućnost da seme isklija. Ako se propusti ovaj rok, setva se obavlja krajem februara.
