(Nastavak iz prethodnog broja)
Nakon iznenadne smrti ivangradskog travara i iscelitelja Jovana Šaljića, narudžbine su se nagomilavale, a od Šaljićeve masti su ostale samo spremne kutijice. Menadžerski tim padejske „Mente“nije se predavao ni nakon 40 dana od Šaljićeve smrti.
Piše: Aleksandar Pavlović
– Kod nas je došao Šaljićev sin koji danas živi u Splitu – kaže naš izvor iz „Mente“ – koji se, mislim, zove Branislav. On je rekao da ima originalan recept za tatinu mast i da možemo bez problema da nastavimo proizvodnju, kako je po ugovoru predviđeno. I zaista, u sledeći ponedeljak se pojavio Branislav i doneo smesu koju smo ubacili u bazu od maslinovog ulja.
Čim se smesa zgusnula, primetili su da to više nije niti ta boja, niti miris koji je imala originalna Šaljićeva mast. Odmah su to prijavili direktoru, a on je rekao da moraju da sačekaju da vide kako će reagovati tržište.
– I dok smo još čekali rezultate od apotekara koji su uzimali nove narudžbine za „Šaljićevu mast“ – nastavlja naš izvor – pojavio se, na naše veliko iznenađenje, drugi Jovin brat koji se, ako se dobro sećam, zove Dragiša, živi u Beogradu i približava se 100-oj godini života. On nam je složio priču da je njegovog brata Branislava, koji je kupio veliku vilu u Splitu, potkupila najveća farmaceutska kuća iz Hrvatske, koja je blisko sarađivala s nemačkim „Bajerom“, najvećim proizvođačem masti protiv opekotina, a koji je to i danas.
Pošto je i malom detetu bilo jasno da serija koja je napravljena dva meseca nakon smrti Jove Šaljića nije originalna Šaljićeva mast, direktor Oluški je odmah otkazao saradnju sa Branislavom i prihvatio saradnju sa bratom Dragišom, koji je u Padej doneo i spise pisane rukom, koji su neosporno bili Jovini. Naime, njegov rukopis su ovde poznavali. Međutim, on nije želeo da „Menti“ preda čitavu recepturu, ali je očigledno bio pogodio boju, tako da je melem po njegovom receptu bio iste boje, ali je miris u startu bio sumnjiv.
– Ipak smo odlučili da napravimo još dve serije i plasirali smo ih po apotekama bivše Jugoslavije. Međutim, već posle nekoliko dana smo imali prijavu iz Skoplja da preparat ne deluje, jer su se neki ljudi koji su radili baš u „Alkaloidu“ bili ispečeni nekom hemikalijom i da im mast koju smo im isporučili apsolutno ništa nije pomogla. Tada nas je napala i štampa iz Skoplja. „Nova Makedonija“ je pisala da se u skopskim apotekama pojavio lažni lek za opekotine, a tekst su, naravno, prenele i novine u Srbiji.
U „Menti“ nisu imali kud, već da obustave proizvodnju Šaljićeve masti, iako su imali ekskluzivni ugovor s Jovom Šaljićem. Odmah, kao po direktivi, sva srpska štampa počela je da napada jedina dva srpska lekara koji su branili Jovu Šaljića: dr Aleksandra Fernandina, hirurga iz bolnice u Zemunu koji se i sâm od opekotina izlečio Šaljićevom mašću, kao i profesora dermatologa Branislava Laloševića koji je inače važio za najstrožeg kritičara novih farmaceutskih preparata. Kada je čak i njih srpska štampa proglasila nadrilekarima, svi su se od straha ućutali jer su se uplašili za egzistenciju.
Najtužnije je to što su čak i doktori, stradali od opekotina u to vreme, ili članovi njihovih porodica, koji su se bez razmišljanja obraćali Šaljiću, potpuno zanemeli. I ivangradski lekar Miloš Lalić, koji je svoju ćerku Sanju i sestričinu Milicu odmah odveo Jovi kad su se opekle vrelom vodom koja se grejala na šporetu i koju su slučajno u igri prolile po sebi, sada je o tome zaćutao.
Na direktnu prozivku doktora Aleksandra Fernandina na sastanku Jugoslovenskog lekarskog društva da posvedoči o efikasnosti Šaljićeve masti, dr Lalić je bez razmišljanja rekao da nikada tu mast nije probao, niti je čuo za nju. Kako je bio rodom iz Ivangrada, na audio snimku te sednice, koju smo imali prilike da preslušamo, začuo se smeh prisutnih lekara.
(Nastavak u idućem broju:
Legenda živi među „malim“ ljudima)
