Vidovdan je, nekako, hteli mi da priznamo ili ne, urezan u genetski kod ovog naroda. Makar, epskim pesmama učenim u osnovnoj školi. I svake godine, sabiramo se i presabiramo gde smo bili i gde smo sada oko Vidovdana. Te godine, noć pred praznik, majka nas je na put ispratila sa blagoslovom, prekrstila, poljubila i poželela da joj se bar jedna vrati. Dok smo izlazile iz stana, krišom je svojim belim, nežnim rukama, brisala one netkanute suze, što ostanu u majčinom oku kao trn satkan od brige i bola.
Piše: Zorica Dragojević
„Kod lokomotive“ ispred Železničke stanice s podignuta tri prsta, osmehom na licu, uzbuđeni, nasmejani i raspevani, skupljaju se proterani Đakovčani, Pećanci, Prizrenlije. Komšije, prijatelji, rođaci, svi s istom mukom i istom željom: da Vidovdan dočekaju na Gazimestanu, da odslušaju liturgiju u Gračanici, da obiđu svoja rodna mesta i grobove predaka. Nas nekoliko novinara nemi smo posmatrači ovakvih susreta. Nema tu mnogo reči, samo pesma dok se ne krene. A pevaju kao slavuji, ne zna se ko lepše, žene ili muškarci i, koliko god da im je pesma vesela, glasovi su im bolni.
Pesme, suze i vino
– Udade se Jagodo, udade se draga dušo, udaaaadeee se Živka Sirinićka, aman udaaaade se Živka Sirinićkaaaa – ori se donjim Beogradom nešto pre ponoći. Mi prihvatamo pesmu, i hranu i vino, sve što su ponudili od srca, a i srce su nam dali. U dvanaest, kada su svi prijavljeni došli, svako je ušao u autobus, određen po gradu iz kojeg su rodom, i krećemo put Kosova Polja i Gazimestana. Autobus krcat, klima uključena, ali sparina ti ne da da spavaš. Guramo se Ljubica i ja na onim sedištima, obrni, okreni, sve smeta, te nam vruće, te nam hladno, te smo gladne, žedne. U toj muci i sviće, već smo na „graničnom“ prelazu i u autobus ulaze policajci, nazivajući nam „pomoz’ bog“. Neki budni, nekima je to bio znak za buđenje. U Kosovsku Mitrovicu stižemo u komadu, mada je sve ličilo na to da će neki zbog rasprave s albanskim policajcima ostati u Srbiji. Kada su se strasti smirile i kad smo izašli iz autobusa da protegnemo noge, žene izneše pite, kolače, razne đakonije i, naravno, vino.
– Saaaa Kosova, zora svićeeee, svićeee, sviiićeee novi dan, Gračanica sva u sjajuuuu dočekuje Vidovdaaaan – pevamo i plačemo, suza suzu stiže, ja grcam uz ono vino, sve mi u grlu zastaje i mislim se „e, majko, ako treba da se ne vratim, bolje da me ubije vino nego vojska, bar ću srećna umreti“. Lepo vino i lep dan. Sunčan. Od osam sati već žeže, u devet smo već bili na Gazimestanu. Nepregledne kolone ljudi, stotine i stotine samo pristižu. Gužva je da se ne može disati, svako traži što bolje mesto odakle će gledati patrijarha Pavla i vladiku Artemija dok služe opelo kosovskim junacima.
– ‘Ajmo na kulu, hoću da slikam zastavu od gore. Vidi kolika je, niko neće imati sliku iz te perspektive – prihvatila sam sestrin predlog i odmah se pokajala. Znala sam čim sam tako olako pristala da nešto neće biti kako treba. Penjemo se sprat po sprat, ne čujemo šta pričamo, jer se ori pesma „Kosovskih junaka“. Ona nabila beli kačket na glavu, sva važna, probija se do vrha kao nekad Miloš Obilić da ubije Murata. Jedva nekako stigosmo, izađosmo iz mraka, a sa dna bubnja, kula vibrira od bata koraka, zvuk opela prekida pesmu, nastaje mir. Mir u svima, samo moja Ljubica mora da odskoči.
Slikala je slobodu
– Dođi ‘vamo, drži me za noge da se previjem preko zida i slikam – usplahireno mi dovikuje.
Gledam, ne verujem. Zid debeo metar, ona ima metar i frtalj, ako se previje šta će je ostati.
– Dolazi ovamo kad ti kažem, zauzeće mi mesto! Požuri, šta gledaš, drži me!
Dok dođoh, ona već naskoči na zid, jedva stigoh da je uhvatim za noge. Držim nju, a upirem nogama, kočim da me ne povuče. O majko i svi sveci, nisam znala da je toliko teška. Ćutim, ma ne dišem, ne smem, imam osećaj ako dišem, da joj smeta.
– Što si me stegla toliko, pusti me još malo, nije dovoljno, moram još da se previjem.
Popuštam, popušta mi i duša i srce mi u nosu, nemam više snage. Utom, između dva popusta, nekako mi izmiče iz ruku, istrže se. Spade onaj kačketić, ode dole patrijarhu i vladiki. Poslednjim atomima snage, hvatam je za zglobove. Videvši moje muke, pritrčaše mi studenti i profesor Fakulteta političkih nauka, uhvatiše je za noge i povukoše nazad. Oblivena hladnim znojem stojim i tresem se, mislim na majku i njeno „nek’ se bar jedna vrati kući“. Zamalo da bude tako. Ljubica nonšalantno otresa prašinu sa pantalona, uzima aparat, lista slike i pokazuje mi.
– Vidi što je dobra slika zastave! Niko nema ovakvu!
Meni se plače, a od šoka ni suza nemam. Od glupih reči najgluplje sam izgovorila.
– Ode ti kačket bogu na istinu.
Ona se lupi po glavi, vidi nema kačketa, poče da se smeje. A slika? Slika je najlepša koju sam u životu videla, slikala je slobodu.
„U nebo gledam, prolaze vekovi, sećanja davnih jedini lekovi, kud god da krenem tebi se vraćam ponovoooo, ko da mi otme iz moje duše Kosovoooo“ …