Srbija ima dugu tradiciju povrtarstva i sva obeležja proizvodnje povrća u Evropi i svetu. I u ravničarskom regionu, i u Moravskom, ali i u brdsko-planinskom regionu, u celini imamo dobre prirodne, klimatske i zemljišne uslove za dobre prinose kvalitetnih plodova. Na otvorenom polju, u bašti i na njivi, kao i u različitim oblicima i tipovima zaštićenog prostora povrće gajimo na oko 96.500 hektara i uberemo prosečno oko 1.113.000 tona najraznovrsnijih plodova godišnje. S izuzetkom pasulja i belog luka, koje moramo i uvoziti, naša proizvodnja znatno nadmašuje domaće potrebe.
Piše: Prof. Dr Žarko Ilin
U ukupnoj povrtarskoj produkciji dominira krompir – na oko 26.500 hektara pod ovom kulturom uberemo prosečno 488.000 tona godišnje. Krtola ima različite namene: za svežu potrošnju ranog krompira, srednje kasnog i kasnog za skladištenje i čuvanje, odnosno, potrošnju čitave godine, ali i za potrebe prerađivačke industrije.
Od krompira nastaje preko 250 najrazličitijih proizvoda i oni imaju široku upotrebu. U svetu je na bazi krompira izgrađena moćna prerađivačka industrija što, na žalost, u Srbiji nije slučaj. Naime, od ukupno 26.500 hektara, svega 2.000 do 2.500 hektara namenjeno je industrijskoj preradi, najviše u čips i pomfrit, a nešto manje u skrob.
Značajni viškovi za izvoz
Odmah iza krompira, na našim prostorima je po značaju proizvodnja paprike na 10.000 hektara, s izuzetno dugom tradicijom. Do pre dvadesetak godina proizvodila se gotovo isključivo iz rasada, a od tada se u Vojvodini prešlo na direktnu setvu semena na stalno mesto. Potpuno zadovoljavamo potrebe nekih 6,7 miliona stanovnika, ali smo i značajni izvoznici, i to ne samo sveže, već i na različite načine prerađene paprike.
Po površinama u Srbiji sledi pasulj, na oko 8.000 hektara, a proizvedemo otprilike polovinu naših ukupnih godišnjih potreba. Iako imamo izuzetnu dugu tradiciju, od značajnog proizvođača-izvoznika, postali smo uvoznik.
Posle pasulja, po površinama i ukupnom ekonomskom značaju je paradajz sa 7.350 hektara, a većina proizvodnje namenjena je svežoj potrošnji, i to čitave godine. Manji deo, 300 do 500 hektara godišnje, gaji se za potrebe prerađivačke industrije, što za domaće tržište, što za izvoz.
Značajna nam je i proizvodnja graška, na površini od oko 5.500 hektara. Proizvodi se kao rani, srednje rani, srednje kasni i kasni, gotovo isključivo za industrijsku preradu. Grašak, zajedno sa kukuruzom šećercom, boranijom, krastavcem kornišonom i paprikom, predstavlja osnov naše prerađivačke industrije, i to uglavnom za izvoz.
Kupus se proizvodi čitave godine, kao rani, srednje rani, srednje kasni i kasni: kao rani i srednje rani uglavnom za svežu potrošnju, dok se srednje kasni i kasni gotovo isključivo gaje za potrebe prerade. Prerađuje se prirodnom biofermentacijom, što obezbeđuje izuzetan kvalitet izvoznog proizvoda na zapadnoevropsko tržište.
Posle kupusa, po količinama zasada slede dinja i lubenica. Proizvode se kao rane, srednje rane i srednje kasne, za veoma ranu proizvodnju, i to isključivo iz rasada, klasično kalemljenog, u niskim plastičnim tunelima, dok je za srednje rane proizvodnja na nastiranom zemljištu, a srednje kasna proizvodnja je ona direktnom setvom semena, i stiže za potrošnju u drugoj polovini avgusta i prvoj dekadi septembra.
Značajne površine u Srbiji su pod krastavcem – salatarom i kornišonom, za industrijsku preradu. Negde oko 70 posto proizvodnje je za domaće tržište, a preko 30 posto proizvodnje namenjeno je izvozu, i to pre svih na nemačko tržište.
Poželjna ulaganja u proizvodnju belog luka
Najmanje površine nalaze se pod belim lukom, i to na nekih 1.150 hektara. Nismo samodovoljni u ovoj proizvodnji, kao ni u proizvodnji pasulja, što znači da bi u budućnosti bilo dobro ulagati u razvoj ove proizvodnje. Kod deset povrtarskih vrsta, uz krompir, što vodi zvanična statistika, i gde smo apsolutno samodovoljni, sem u proizvodnji pasulja i belog luka, ostvarujemo zadovoljavajuće rezultate, odnosno, više nego duplo više od potreba građana Srbije, što za potrebu prerađivačke industrije, odnosno, izvoza.
Pored ovih vrsta, na značajnom mestu nalazi se kukuruz šećerac, koji zauzima između 3.500 i 5.000 hektara, zavisno od godine, i gotovo 90 posto njegove proizvodnje se izvozi. Po značaju sledi začinska paprika, koja se u Vojvodini i na jugu Srbije, u okolini Lokošnice, proizvodi na preko 2.000 hektara. Pre svega je namenjena za sušenje i proizvodnju finog, plamenocrvenog mlevenog praha koji se koristi u ishrani.
Značajnih oko 3.500 hektara imamo pod boranijom. Preko 90 posto proizvodnje je u Vojvodini i namenjena je industrijskoj, najčešće hladnoj preradi, dok se manje količine prerađuju toplom preradom za potrebe vojske, policije, domova zdravlja, odnosno, bolnica, studentskih menzi, restorana.
Za potrebe prerađivačke industrije, na površini od 800 do 850 hektara proizvodi se lisnati peršun, pre svega za sušenje, i gotovo celokupna proizvodnja ide u izvoz. Na površini između 500 i 600 hektara gaji se spanać, takođe za iste namene: sušenje i izvoz. Proizvodi se i korenasti peršun, za potrošnju čitave godine. Slična je situacija s paštrnakom i celerom. Značajna površina je pod cveklom, pre svega za industrijsku preradu, a tako je i s karfiolom, na površini između 500 i 800 hektara, brokole na površini od 500 hektara, i nešto manje površine pod keljom pupčarom i kelerabom, pre svega za svežu potrošnju.
Dominantna povrtarska vrsta je salata, i to u svim tipovima gajenja – i na otvorenom i u staklenicima i plastenicima. Obično na malim površinama, u bašti se proizvodi tikvica, tokom čitave godine, dok beli luk i praziluk imaju karakter intenzivne njivske proizvodnje. Značajni smo proizvođači rena, pre svega za potrebe prerađivačke industrije, i on se u Srbiji proizvodi na preko 100 hektara, što je znatno više od naših potreba i veliki smo izvoznici, pre svega na zapadnoevropsko tržište.
U Srbiji se značajna proizvodnja povrća odvija u baštama, na oko 48.000 hektara, što se, u zavisnosti od godine, menja za oko deset posto naviše, ili naniže. U poslednjih pet godina površine pod povrćem u baštama, okućnicama, vikendicama značajno rastu, ne samo za potrebe porodice, već i tržni viškovi završavaju na zelenim pijacama.
Brojne prednosti zaštićenog prostora
Plastenička proizvodnja ima izuzetan agrotehnički, biološki, ekološki i ekonomski značaj. Agrotehnički značaj se ogleda i u tome što je moguća smena više od jedne vrste u toku godine, jer zaštićeni prostor pruža mogućnost kontrole mikroklimatskih uslova. Ostvaruju se i do 10 puta veći prinosi, a kvalitet tog povrća je neuporedivo viši od povrća proizvedenog na otvorenom polju. To je zdravstveno bezbedno povrće jer se ne upotrebljavaju herbicidi, pošto se zemljište nastire različitim plastičnim folijama. U zaštiti od štetnih insekata koriste se predatorske vrste, a protiv prouzrokovača bolesti upotrebljavaju se biološki preparati.
Biološki značaj povrća iz plastenika je u tome da omogućava celogodišnju proizvodnju, što s proizvodnjom na otvorenom zatvara celogodišnji ciklus ponude i proizvodnje svežeg povrća. Ekološki značaj se ogleda u drastično smanjenoj potrošnji pesticida, te je povrće zdravstveno bezbedno, a ekonomski značaj je u tome da ovo povrće čitave godine ima značajno višu cenu i donosi veći profit.
S obzirom na to da je Srbija značajan i tradicionalan proizvođač povrća, proizvodeći ga na 4 posto od ukupnih obradivih površina, što je otprilike na nivou zemalja Evropske unije, sada je važno istaći šta su pravci daljeg razvoja i gde je tu mesto asocijacija, udruženja, zadružnog sektora, ali i nauke i struke.
Uloga ovih organizacija i institucija je u organizovanju proizvodnje povrća na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru, za svežu potrošnju ili za potrebe prerađivačke industrije, u obezbeđivanju kvalitetnog potrošnog i repromaterijala u dovoljnim količinama po racionalnim cenama, kako bi ova proizvodnja bila konkurentna sa zemljama EU. Bitan je i moguć nadzor nad tehnološkim procesom proizvodnje i prerade, što omogućava veći kvalitet gotovog proizvoda. Dalji pravci razvoja su pružanje usluga u sprovođenju tehnološkog procesa proizvodnje, s obzirom na izuzetno skupu mehanizaciju, skladišni prostor, potrebe za preradom na malim porodičnim gazdinstvima ili u prerađivačkoj industriji. Zato razmatramo mogućnost pružanja usluga po modelima zemalja EU.
Mora se voditi računa o mogućnosti kratkoročnog ili dugoročnog čuvanja, pakovanja i distribucije svežeg povrća čitave godine, jer je poznato da se potrošnja svežeg, ali i prerađenog povrća, odvija čitave godine. Sa dnevnom potrošnjom od 400 do 450 grama po glavi stanovnika zadovoljavaju se sve potrebe za biološki vrednim i zaštitnim materijama, a sa druge strane, to je znak da se nacija kvalitetno hrani.
Bitno je i kratkoročno čuvanje, uz minimalne gubitke. Gubici mogu da iznose između 20 i 50 posto, pa je neophodno kvalitetno kratkoročno čuvanje u kvalitetnom skladišnom prostoru s idealnim mirkoklimatskim uslovima. Kod većine povrtarskih vrsta to je temperatura od 0 do 2 °C i visoka relativna vlažnost vazduha od 92 do 98 %. Izuzetak su crni i beli luk koji se čuvaju na temperaturi od 0 do 2 °C, ali pri izuzetno niskoj relativnoj vlažnosti vazduha, ne većoj od 65 %. Kod dugoročnog čuvanja, cilj je obezbediti kontinuitet u isporuci čitave godine, pre svega korenastog, lukovičastog i krtolastog povrća.
U narednom periodu, po ugledu na zemlje EU i značajne proizvođače, pre svega u Holandiji, Italiji, Španiji, Francuskoj, Izraelu, Turskoj, moramo unaprediti pakovanje i distribuciju. U ovim zemljama poklanja se izuzetna pažnja distribuciji i izvozu svežeg i prerađenog povrća.
Svi ovi ciljevi podređeni su proizvodnji povrća po količini, u kontinuitetu, i po kvalitetu, kako bismo zadovoljili sve svoje potrebe, domaće potrošnje i izvoza.
Vojvođanska bašta
Značajni povrtnjaci nalaze se u Vojvodini, gde dominira proizvodnja krompira na 3.400 hektara. Sledi grašak na blizu 3.000 hektara, paradajz na oko 2.000 hektara, crni luk na oko 1.200 hektara i paprika na oko 860 hektara. U Vojvodini se povrće proizvodi na ukupno 16.149 hektara, na kojima rodi prosečno ukupno oko 320.000 tona. To je više nego što je potrebno za manje od dva miliona žitelja ove naše pokrajine.
