Prvi maj, roštilj, ražanj, društvo, muzika, Košutnjak, Ada, Avala, planovi veliki, ali sve nekako padne u vodu. U Beogradu, gotovo uvek po nekom nepisanom pravilu, pred praznik ili na sam dan praznika padne kiša. Kako ne bismo rizikovali, odlučimo mi te godine da dva kilograma najboljih junećih ćevapa, koje je prijatelj Boro doneo iz Novog Pazara, pripremimo na terasi. Ne, ne otvorenoj terasi u kući sa dvorištem, već u zastakljenoj terasi, u stanu na drugom spratu stambene zgrade.
Piše: Zorica Dragojević
Ćumur, poveći roštilj, baštenski, otvoreni prozori da dim ne bi ulazio u stan, zatvorena vrata svih soba na plus beskonačno, napolju rominja već pomenuta kišica, zapare dovoljno da se i oni u punom zdravlju onesveste. U stanu nas šestoro, ništa nam nije falilo. Muzika na najjače, vino, rakija, ugođaj kao da smo na najboljem izletištu u gradu. U jednom momentu čuje se, onako izdaleka, istija, zvono na vratima. Otvara sestra s osmehom od uha do uha: došao komšija iznad nas, sav usplahiren.
Komšija je zvao vatrogasce
– Komšinice, jeste li dobro? Ja sam zvao vatrogasce! Iz vašeg stana kulja dim! Kako niste primetili? – viče on koliko god glasnije može. Dok on pokušava da nadjača muziku koja trešti u stanu i naš smeh, sestra mu u čudu odgovara:
– Kakve vatrogasce, pobogu, čika Mićo, mi samo pečemo roštilj! Zovite ih da ne dolaze! Jao, pa meni je snaha vatrogasac, radi danas na pozivima, sad moram da je zovem da ne paniči i da zna da se nismo zapalili…
Obraća se usplahireno prijatelju iz Novog Pazara:
– Boro, gasi roštilj, komšija je zvao vatrogasce! – Vrišti ona, vrištimo i mi od smeha.
Bora, umesto da ugasi, još jače potpali vatru, mašući novinama iznad roštilja, spali one ćevape što su bili na roštilju i upropasti dva kilograma najboljeg mesa. Dim još jače poče da kulja. Shvativši ozbiljnost situacije, istrčavamo iz sobe s flašama kisele vode i gasimo vatru, dok Boro, kao u crtanim filmovima, stoji nepomično, osmuđenih brkova. Ali, jeli smo ih onako spaljene i mokre jer, kako da propadnu. Jeli smejali se i nekako došli do priče kako su sestra, kuma i pomajka, nekoliko godina pre toga, završile neslavno na slavi Đurđevdan u manastiru Đurđevi stupovi.
Đurđevdan u Đurđevim stupovima
Bilo je toplo jutro, ne sparno kao ono prvomajsko. Tek je odzorilo, nešto oko pet sati. U centru grada parkiran autobus Udruženja „Stupovi“ dočekuje putnike. Pomajka Vesna, sestra Ljubica i kuma Aleksandra već su stigle i s nestrpljenjem čekaju da autobus krene. Vesni je to bila dugogodišnja želja, da vidi Stupove baš na Đurđevdan, krsnu slavu njenog muža Cincarina. Kuma voli da putuje i išlo joj se, a Ljubica da odradi novinarski deo posla za svoju tadašnju redakciju. Sem njih tri, u autobusu su, uglavnom bili verujući ljudi, žene u dugim suknjama, zabrađene, muzika tokom puta duhovna. Sve onako kako put i mesto nalažu.
Nisu ni njih tri zaostajale u tome, sve su ispoštovale. Samo su u Vesnu gledali s čuđenjem i malim zazorom. Ne bi ona ni shvatila zašto, da joj u Stupovima, kada su stigli, nije iz mase prišao mladić, čudnog ponašanja i sa divljenjem gledao u maramu kojom je povezala ruku jer ju je bolela. Marama je bila crna, na njoj drečavo zeleni cvetovi zabranjene biljke, na šta ona nije obratila pažnju kad je krenula i u brzini njome obmotala zglob. Ali, o tome kasnije.
U Stupovima, kako i dolikuje, dočekao ih je svima trima dobro poznat iguman Petar, saborac i naš tadašnji kućni prijatelj. Širok osmeh dobrodošlice i upućivanje na službu koja je uveliko počela. Kako je u crkvi bila gužva, njih tri, iguman i već pomenuti mladić čudnog ponašanja ostaše napolju. Mladić sve vreme trči oko Vesne, nesvestan gde se nalazi i kako se ponaša. Penje se na zidine hrama, izigravajući fotografa, čas legne po zidu, čas skoči, čas siđe sa zida pa se ponovo popne, sve vreme pokušavajući da ih namesti za slikanje. Samo što fotograf nije imao fotoaparat, pa je situacija iz tog ugla bila još smešnija.
– Igume, igumeee! Igume! Stani da te slikam – obigravao je oko igumana.
Iguman, pokušavajući da izbegne neprijatnu situaciju, krene da obiđe mladića i staje na kamen koji mu izmiče ispod noge. Kreće da pada, za njim skače mladić da ga zadrži, za mladićem Vesna sa sve povređenom rukom pokušava da zadrži obojicu. Mladić se pruži koliko je dug, udari o ledinu. Otac Petar se zadrža za zid, a u tom trenutku se čuje Vesnin vrisak, koja je baš tad, kad je ispružila ruku videla svoj zglob.
Slavski ručak, kuminih tri hiljade tanjira…
– Jaooooo, moja maramaaaa! – i svi se, baš svi koji su bili napolju u tom momentu, okrenuše da vide njenu maramu. Na podnevnom suncu šljašti crna marama sa zelenim listovima, dok Ljubica i Sandra pokušavaju da je zaklone telom, sve kao ne smejući se, a u glas bi vrištale od smeha.
Polako se i služba završava, narod izlazi i seda pod postavljene bele šatre, dok aščije i ljubazne domaćice – za tu priliku odabrane – trče da ispune sva zadata posluženja. Sve je kao u košnici i sve pod konac. Ručak domaćinski, slavski, kako priliči takvom manastiru. Spremali ga monasi s lokalnim življem. Ne zna se šta je ukusnije: pite, čorbe, riba, kolači, sve to na ovakvom mestu ima specifičnu slast. A gosti samo pristižu, jedni ručaju i ustaju, drugi sedaju. Tri hiljade tanjira, devet hiljada pribora, i ko zna koliko posluženih obroka do tri sata popodne. Kada je i poslednji Beograđanin ručao, svi se okupiše i krenuše put parkinga i autobusa. Taman se smestiše, kad banu iguman.
– A kuda ste krenuli – pita vođu puta Borku, koja ga zbunjeno gleda i ne progovara.
Rekao joj je da ne mogu na put dok ne dobiju blagoslov, a blagoslov će dobiti kad se opere svo suđe i ostavio ih da odluče ko će ići da obezbedi blagoslov za put. Vesnu je, naravno, bolela ruka, Ljubicu je zabolela glava malo pre toga, jedino je Aleksandra bila sposobna i bez reči je pristala, ne znajući koliko je posla čeka. U kuhinji je dočekao iskušenik da joj bude ispomoć. Prolazi prvi sat, u kuhinju samo pristižu tanjiri, viljuške, noževi, kašike. Sandra pere i ćuti. U drugom satu, pristižu i dalje tanjiri, viljuške, noževi, kašike, lonci, šerpe, Sandra pere, pokušava da komunicira s iskušenikom i konstatuje da s njim sigurno nešto nije u redu, čim ne može da priča. Treći sat je na izmaku, Sandra još pere posuđe i ne vidi mu kraja. Četvrti sat, iskušenik je već umoran, Sandra je odustala od bilo kakve komunikacije i završava posao. Na kraju svog posla u znak zahvalnosti dobija čokoladu, a u autobusu je dočekuju aplauzom.
… i blagoslov Igumana Petra
– Lako je vama, ja sam oprala tri hiljade tanjira, ko zna koliko šerpi i lonaca, tri hiljade kašika, tri hiljade viljušaka, tri hiljade noževa i još onaj monah nije hteo ni reč da progovori sa mnom sve vreme – jada se kuma.
Ne zna da je monah u stvari iskušenik sa zabranom pričanja. Iza njenih leđa čuje se igumanov glas:
– To je iskušenik koji ne sme da priča, a sad imate blagoslov da krenete za Beograd .
I prekrsti otac Petar po autobusu, i dade znak da može da se krene.
– Ju dobro je, ja sam već pomislila da je on nešto bolestan, čim četiri sata ni reč nije progovorio – reče kuma i svali se na sedište. Autobus krenu put prestonice.
I da, da se vratimo na Prvi maj: vatrogasci nisu došli, snaha je primila poziv za požar. Pozvala posle komšijinog dolaska da utvrdi šta se dešava i, na sreću, uspela da, kako bi današnja deca rekla, ispegla stvar.
Slave u našoj ulici
Dokle sećanje doseže u detinjstvo, nema proleća bez ovna na ispaši, na livadi sa druge strane ulice u kojoj živimo. U tom delu ulice živele su naše komšije Romi, vesele, mnogobrojne porodice, uvek nasmejani i uvek u nekim veseljima. Svadbe, ispraćaji, rođendani, sve se
slavilo u šatorima, na poljanama između zgrada, uvek najmanje tri dana, s romskom muzikom, ponekad uz estradne zvezde, u zavisnosti od toga koliko je ko imao para. Svi smo uživali, jer smo kao deca uvek bili pozivani na iće, piće i slatkiše. Ali ti ovnovi, to nam je bila nepoznanica. I zašto su na njih pre klanja stavljali vence ispletenog cveća, zašto su ih klali tu na licu mesta, zašto su sve devojčice nosile iste takve vence, zašto su ih majke ranom zorom, pre nego što bi muškarci zaklali ovna, umivale vodom iz belih olupanih lavora u kojima je bilo isto to cveće, kao u vencima što je? I zašto bi se iz njihovih domova ponovo čula muzika, a nije ničiji rođendan, svadba, ispraćaj? Sada znamo ono što oni vekovima nisu prekidali, što ih je okupljalo i u najtežim vremenima – slavili su Đurđevdan.
