Već smo rekli da se sistemi proizvodnje razlikuju samo u dozvoli ili zabrani za primenu đubriva. U konvencionalnoj i integralnoj proizvodnji, ili u povrtarstvu po sistemu dobre poljoprivredne prakse dozvoljena je primena svih organskih, mineralnih i mikrobioloških đubriva, kao i svi načini za ishranu. S druge strane, u održivim sistemima, pre svega u sistemu organske proizvodnje, dozvolu imaju samo organska đubriva, i to ne sva.
Piše: Prof. Dr Žarko Ilin
Uzgoj povrtarskih vrsta, odnosno same vrste, između ostalog, razlikuje se po potrebama za različitim mineralima, odnosno đubrivima. Određeno povrće, na primer, ima povećane zahteve za fosforom, kalijumom i magnezijumom. To su kupus, kelj, kelj pupčar, karfiol, keleraba, mrkva, celer korenaš, rebraš, lisnati celer, ren, tikvica, brokola. Povećane zahteve prema fosforu i kalijumu imaju paprika, paradajz i niz drugih povrtarskih vrsta.
Prilikom pravljenja bilansa hraniva za đubrenje pod osnovnu obradu, predsetvenu pripremu i u prihrani, standardno ili fertigacijom, važan je odnos NPK hraniva po fazama rasta i razvića. Taj odnos obično se kreće na nivou 1 do 2 azota, 1 do 2 fosfora, 2 do 4 kalijuma, kako bismo bili sigurni da smo na otvorenom polju ili u zaštićenom prostoru pravilno hranili biljke. Pored azota, koji je skup i lako se ispira zagađujući životnu sredinu, prodirući u podzemne vode i potom u vodotokove, te se zato koristi vrlo ekonomično, od značaja je đubrenje kalijumovim đubrivima.
Kalijum povećava otpornost povrća prema niskim temperaturama u predzimskom, zimskom periodu i naročito u rano proleće i kasnu jesen. Pravilna ishrana kalijumom povećava i otpornost prema suši. On utiče na vodni režim biljke i na zatvaranje i otvaranje stominog aparata, preko koga se kontroliše odavanje vode. Značajan je i zbog održavanja propustljivosti ćelijskih membrana i, zajedno s kalcijumom, utiče na zakišeljavanje ćelijskog soka, sprečavajući ga, a time i sprečavajući nekontrolisanu potrošnju ova dva važna elementa.
Ishrana fosforom važna je zbog usvajanja azota pa tako ima uticaja na razvoj korenovog sistema. To je posebno važno kod povrtarskih vrsta jer većina ima slabo razvijen korenov sistem, uglavnom u oraničnom sloju zemljišta, na dubini od 15 do 20 cm, mali broj povrtarskih vrsta na dubini 20 do 30 cm, a svega nekoliko vrsta na dubini do 60 cm. Izuzetak su cvekla, lubenica i dinja, kod kojih korenov sistem može biti i na dubini od preko 3 m. Zbog razvoja korenovog sistema fosfor uvek koristimo pod osnovnu obradu i pred setvu, odnosno, sadnju. Stimulisanjem korenovog sistema u generativnoj fazi obezbeđujemo što veći broj cvetova, odnosno, generativnih organa, od kojih će nastati plodovi.
Važna je i ishrana kalcijumom, pre svega zbog smanjenja negativnih efekata abiotičkog stresa. Utiče na očvršćavanje ćelijskih membrana, njihovu bolju propustljivost, smanjuje zakišeljenost ćelijskog soka i obezbeđuje bolji tempo rasta biljaka i veću otpornost na negativne efekte abiotičkog stresa izazvanih ekstremno visokim temperaturama i smanjenim količinama hraniva. Značajno je i prisustvo magnezijuma koji igra važnu ulogu u procesima fotosinteze.
Od mikroelemenata za fiziološko-biohemijske procese u biljkama, a samim tim i za ishranu, važni su bor, bakar, molibden, mangan, cink i gvožđe, i to u različitim fazama rasta i razvića.
Kada je reč o organskim đubrivima, važna su pre svega za plodnost. Njihovom nedovoljnom primenom u dužem periodu utičemo na ubrzano smanjivanje sadržaja humusa, čime se plodnost zemljišta smanjuje. To je veliki problem na našim geografskim širinama, na kojima je značajno smanjen sadržaj humusa, i to i u najplodnijim zemljištima, dakle, na černozemu. Ako ovako nastavimo, postavlja se pitanje postoji li opasnost da Vojvodina postane pustinja?
Đubrenje zavisi od vrste povrća
Kod sistema đubrenja organskim đubrivima povrće je podeljeno u tri grupe. U prvu grupu, s izraženim zahtevima prema organskim đubrivima spadaju kupus, kelj, kelj pupčar, karfiol, keleraba, brokola, kineski pekinški kupus, paprika, paradajz, plavi patlidžan, krompir, krastavac, dinja, lubenica, tikvica, kukuruz šećerac, celer korenasti i lisnati, celer rebraš, mladi luk i beli luk. One jako dobro reaguju na organska đubriva.
U drugu grupu spadaju vrste koje ne podnose organska đubriva direktno pod osnovnu obradu pred setvu ili sadnju, ali jako dobro reaguju na produženo dejstvo organskih đubriva u drugoj ili trećoj godini, u zavisnosti od plodoreda. U toj grupi je lukovičasto povrće, pre svega crni luk, praziluk, korenaste povrtarske vrste kao što su mrkva, peršun, paštrnak, rotkva, rotkvica, lisnate povrtarske vrste – salata i spanać, peršun, lisnati celer, celer rebraš. Ove vrste imaju visoku sposobnost sakupljanja štetnog azota u vidu nitrata, a glavni izvor nitrata može biti azot iz đubriva, kao i iz organskih đubriva.
U trećoj grupi su leguminoze: grašak, boranija i povrtarski bob. One ne zahtevaju direktno đubrenje ni organskim, ni mineralnim đubrivima. Zato je važno podstaći biljke nekim drugim merama, da se u kvržicama formiraju kvržične bakterije, koje su azotofiksatori. Ako im se doda azot, smanjiće se broj kvržica, čime dolazi do opadanja sposobnosti usvajanja azota iz vazduha.
Od stajnjaka i osoke, do granula i peleta
Koja organska đubriva koristimo i u kojim količinama?
Na prvom mestu je primena stajnjaka. Tu je i osoka, glistenjak, kompost, treset, zelenišno đubrivo, i na industrijski način proizvedena granulisana ili peletirana organska đubriva. Potrebe povrtnjaka godišnje su u proseku 15 do 20 tona. Svake četvrte godine neophodno je obezbediti minimum 50 do 60 t po hektaru, zbog smene najmanje dve ili tri vrste u toku godine, zbog čega se iz zemljišta izvlače enormno velike količine hraniva, a sa druge strane, mora se voditi računa i o obaveznom navodnjavanju. Naime, povrće je nemoguće proizvoditi bez navodnjavanja, a prilikom upotrebe vode, ako se ne koristi stajnjak, smanjuje se plodnost zemljišta. Naravno, ove količine se razlikuju na različitim tipovima zemljišta.
Povećanje prinosa pri upotrebi organske materije kreće se od 30 do 35% u srednje povoljnim godinama, a u povoljnim do 40%. Primenom organskih i mineralnih đubriva to povećanje se kreće od 40% pa čak do 67%. Sve ovo znači da je đubrenje jedna od najznačajnijih agrotehničkih mera. Ipak, mora se primenjivati u korelaciji sa drugim agrotehničkim merama, kako bi dala najbolji efekat.
Đubri se po celoj površini svežim ili poluzgorelim stajnjakom, ali se često koristi i zgoreli stajnjak. Tada se koriste 40 do 50% manje količine. Moguće je đubrenje i u redove, kod kupusnjača ili paradajza, ali i u kućice, kod vrežastih povrtarskih vrsta, lubenice i dinje, kao i krastavca salatara i kornišona. Iako se ovako štedi đubrivo, nije uvek preporučeno ovakvo đubrenje, jer ćemo narušiti kontrolu plodnosti zemljišta. Zato je poželjno đubrenje cele parcele kad god je to moguće.
Koristi se osoka, azotno i kalijumovo đubrivo koje nema veće količine fosfora. Azota ima 0,2 do 0,8%, kalijuma 0,2 do 1,2%. Zato se koristi pod osnovnu obradu ili pred setvu, kao osnovno đubrivo ili za zalivanje komposta, ali i za prihranu ako se koristi brzo. Koristi se i živinsko đubrivo, direktno na parceli, ali i u prihrani rasada, 1kg ovog đubriva se potopi u 10 do 15 l vode, kao i ovčije đubrivo. U poslednje vreme upotrebljavaju se i na industrijski način proizvedena organska đubriva, najčešće u sistemu čiste organske proizvodnje, sa sadržajem azota, fosfora i kalijuma 3:3:3 ili 4:4:4. Preporučene količine ovako peletiranih organskih đubriva zavise od namene i plodnosti zemljišta i kreću se od 750 do 1.500 kg/ha, dok u čistom sistemu organske proizvodnje mogu da idu čak do 3.000 kg/ha.
Kombinovana đubriva
U eri nedostatka skupih mineralnih đubriva, naročito zbog rata u Ukrajini, sve se više koriste kombinovana đubriva organsko-mineralnog porekla. Njima se unosi značajna količina organske materije, ali i vodotopivi magnezijum, ukupni ugljenik, organska materija. Ovakva đubriva su neutralne do blago kisele reakcije i, pošto ih dodajemo organskom đubrivu, dodajemo ih u odnosu 12:5:15. To znači da ovim đubrivima obezbeđujemo i vrlo stabilnu ishranu, dugoročno gledano. Preporučene količine su 400 do 600 kg/ha.
Najmanje pet obroka
U širokoj proizvodnoj praksi, češće za proizvodnju rasada, koriste se kompost i glistenjak, pogotovo treset i to u baštama od 250 do 400 m2. Na većim površinama trebalo bi da se masovnije koristi zelenišno đubrivo, naročito pokrovni usevi leguminoze, grašak, grahorica, bob, slačica. Oni korenovim sistemom obezbeđuju bolje razrahljivanje zemljišta, bolje čuvanje azota, fosfora i kalijuma, bolje čuvanje vlage, a zaoravanjem nadzemnog dela unosimo značajne količine makro- i mikroelemenata, neophodnih za rast i razvoj povrća. Zato se zelenišno đubrivo vraća na velika vrata u intenzivnu proizvodnju povrća.
Koriste se i mikrobiološka đubriva, kao i mikroelementi, bakterijalna i gasovita đubriva. Pravilnom ishranom i unošenjem organskih đubriva povećaćemo koncentraciju ugljen-dioksida u zoni lisne mase, a u zaštićenom prostoru imamo mogućnost da dodatno, običnim cevima ubacujemo ugljen-dioksid. U novije vreme zbog klimatskih promena prosečna koncentracija ugljen-dioksida u vazduhu je povećana sa 300 ppm na 384 ppm, a najnoviji podaci pokazuju da je koncentracija ugljen-dioksida 400 ppm. Većina povrtarskih vrsta u intenzivnoj proizvodnji traži veću koncentraciju ugljen-dioksida od 500 do 700 ppm, pa čak do 900 ppm, što povećava prinos za čitavih 24% po jedinici površine. Važna su i bakterijalna đubriva, pogotovu kod proizvodnje leguminoza, ali se u poslednje vreme primenjuju i kod ostalih povrtarskih vrsta, kako bi se povećala azotofiksacija i tako smanjile količine bačenog azota.
Mineralna đubriva, odnosno, mikroelementi unose se po fazama rasta i razvića po celoj površini ili u najnovije vreme fertigacijom. Standardno, dve trećine fosfornih i kalijumovih đubriva unosi se pod osnovnu obradu, jedna trećina se unosti predsetveno, a azotna đubriva se unose jedna četvrtina do jedna trećina pod osnovnu obradu, jedna četvrtina do jedna trećina predsetveno, a preostala količina u jednu ili dve prihrane. U sistemu fertigacije svega 30 do 50% NPK hraniva unosi se pod osnovnu obradu i predsetveno, a preostala količina od 50 do 70% podeli se u pet jednakih obroka. Kao što nama prija da u toku dana češće jedemo pomalo, jer lakše varimo, tako i biljkama prija prihrana iz najmanje pet obroka.
