U narodu je poznata i kao mačje uvo ili ivandanče. Rasprostranjena je od Atlantskog okeana do Kavkaza i duž evropskih i afričkih obala Sredozemnog mora. Na većim površinama gaji se u Rusiji, Ukrajini, Bugarskoj, Francuskoj i Španiji. Kod nas raste u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, a kao ukrasna biljka uzgaja se u baštama. Može i plantažno da se gaji.
Ova višegodišnja zeljasta biljka raste na pretežno suvim, toplim i osunčanim zemljištima. Dobro podnosi i niske temperature i kod nas prezimljava bez oštećenja. Snažan koren je u gornjem delu razgranat i prodire duboko u zemlju. Stabljika je uspravna, četvorougaona, visioka do metar i po, dok u povoljnim uslovima može da nadvisi čoveka. Prizemni listovi su veoma krupni, a oni na cvetnoj stabljici su sitniji, pokriveni kovrddžastim dlačicama i mrežasto naborani. Krupni cvetovi su grupisani u složenu cvast. Cveta u junu i okićena je cvetovima više od mesec dana. U povoljnim uslovima može procvetati i u septembru. Skromnih je zahteva i može da se gaji na skoro svim tipovima zemljišta. Ipak, više joj odgovaraju ona koja su laka i plodna, bogata hranljivim materijama. Dobro uspeva i na šljunkovitom tlu, te je pogodna za iskorišćavanje suvih, južnih padina. Međutim, ne može da uspeva na teškom, zabarenom, hladnom i zemljištu s mnogo azota. Takođe, ne sme da bude zagađeno nerazloženim ostacima herbicida, a predsetvena priprema treba da bude dobra.
Razmnožava se isključivo semenom, direktnom setvom ili rasađivanjem sadnica. Posejana u proleće, gaji se kao dvogodišnja, a u leto kao jednogodišnja biljka koja prezimljava. Predusev se izabere u zavisnosti od načina gajenja. Ako se seje u proleće, u martu ili aprilu, pogodni su svi usevi koji se s njive uklanjaju u jesen. Leti može da se seje samo posle onih koji njivu napuštaju do kraja zime, omogućujući dobru predsetvenu pripremu.
Naročito je važno unošenje hranljivih materija u zemljište na kojem će da se zasnuje plantaža, jer tada biljke razvijaju mnogo nadzemne mase. Za osnovno đubrenje, prilikom oranja na 35 cm dubine, unosi se 30 do 40 tona stajnjaka. Međutim, ako se stajnjak ne koristi, u predsetvenoj pripremi treba dodati 500 kilograma NPK đubriva.
Žalfija ima sitno seme i seje se vrstačnom sejalicom na međuredno rastojanje od 60 do 70 cm i dubinu oko 2 cm. Potrebno je četiri kilograma semena za jedan hektar zemlje.
Rasad se uzgaja u hladnim lejama, u koje se seme seje u drugoj polovini jula. U leju površine oko 150 kvadratnih metara trebalo bi da se seje 300 do 500 grama semena (klijavosti 90 i čistoće 98 odsto), da bi se dobilo 50.000 sadnica za jedan hektar plantaže. Preporučuje se sadnja na stalno mesto krajem oktobra ili početkom novembra. Međuredni razmak je 60 do 70, a između biljaka 30 cm.
Neophodno je međuredno kultiviranje i okopavanje biljaka iz direktne setve i popunjavanje praznih mesta, kada je plantaža zasnovana rasađivanjem. Prihranjuje se sa 100 kilograma azotnog đubriva na početku vegetacije, a kasnije se doda još 200. U rano proleće druge godine prihranjuje se sa 200 kg NPK đubriva i međuredno kultivira.
Muskatna žalfija se gaji zbog etarskog ulja, koje se nalazi u cvastima, te ju je neophodno ubrati kada ga ima najviše, tj. kada su cvetovi otvoreni na donjoj trećini cvasti. Kosi se visoko, odmah ispod cvasti, jer listovi i stabljike nepotrebno zauzimaju prostor u destilatoru. Važno je da se vodi računa o dnevnom kolebanju količine etarskog ulja. Najviše ga ima noću, između devet i tri ujutro, a najmanje u popodnevnim satima. Pokošenu masu trebalo bi odmah destilisati, jer posle samo nekoliko sati na njivi izgubi se mnogo etarskog ulja. Njegov sadržaj može da se smanji i do 40 odsto, ali i potpuno izgubi i celokupan posao može da bude uzaludan. Prinos cvasti je 8 do 12 tona po hektaru, a etarskog ulja 6 do 10 kg.
Etarsko ulje je prijatnog mirisa, koji podseća na ambru. Ako je dobijeno destilacijom, osnovni sastojak je linalil-acetat, kojeg ima od 45 do 85 odsto. Sadrži i oko 15 odsto sklareola, alfa i beta pinena i tujona, borneola, mircena. Međutim, u etarskom ulju dobijenom ekstrakcijom ima čak 45 odsto sklareola.
Kao mirisna komponenta ulazi u sastav parfema, kolonjskih voda, sapuna, sprejeva za osvežavanje vazduha. U prehrambenoj industriji koristi se kao začin i za spravljanje pića, a u medicini kao antiseptik i za lečenje hroničnih oboljenja nervnog sistema. Ulazi i u sastav preparata za negu usne šupljine, protiv nadimanja, želudačnih tegoba i bolesti materice.
Posebno mesto u primeni zauzima aromaterapija. Ova poznata i priznata metoda koristi se prilikom lečenja zdravstvenih tegoba i ljudi i životinja.
Direktno unošenje u organizam je za mnoge naučnike sporno, dok drugi smatraju da se ova ulja mogu uzimati oralno. Opšteg pravila nema, ali je neophodno detaljnije poznavanje nekog ulja da bi se o tome i odlučilo. Na primer, nije štetno kad se uzme nekoliko kapi etarskog ulja mente na kocki šećera s malo vode, u slučaju stomačnih tegoba. Ali ako je reč o etarskom ulju pelina ili iđirota, ne sme da se unese u organizam oralno, jer može da izazove ozbiljnije probleme.
Spoljna upotreba je mnogo sigurnija od oralne. Zato se koristi masaža, utrljavanje ulja na određenu površinu tela, čime se omogućuje njegovo prodiranje kroz kožu. Primenjuju se različite kreme i medicinske masti, ali je važno da se zna da ima malo čistih (nerazređenih) ulja koja mogu direktno da se nanesu na kožu. Zato se razređuju baznim uljima – bademovim, jojobinim, kantarionovim, maslinovim i od kukuruznih klica. Može da se koristi i obično suncokretovo ulje. Pravilo je da se za masažu upotrebljava etarsko ulje u koncentraciji od 3 odsto, što znači da bi na sto kapi baznog trebalo dodati tri kapi etarskog. Radi sigurnosti, najbolje je na 100 mililitara baznog ulja dodati 40 do 60 kapi etarskog, ili 5 ml baznog i 3 do 5 kapi etarskog. Smeša se dobro promeša i upotrebljava na uobičajen način za masiranje. Ovako pripremljeno ulje može da stoji do godinu dana.
