U srcu Šumadije, u selu Gledić, jedan zaselak nosi ime Rakija. A, to nije slučajno. Još u 18. veku bio je čuven po proizvodnji rakije, ali ne obične, već isključivo od “crvene ranke”, stare sorte šljive, koja je opevana i u narodnim pesmama. Onda je, zbog bolesti donetih nekim novim sortama, sve stalo. Guste šume postepeno su gutale zasade. Ostajalo je samo poneko stablo, a neka od njih i danas svedoče o prošlim vremenima i čuvenoj rakiji iz Rakije.
Priču zaseoka Rakija nastavila je porodica Veljović: Dragana, po struci diplomirana pravnica, suprug Dejan, penzionisani oficir Žandarmerije, i ćerka Lena, koji žive u Kraljevu. Neiskorišćene i zapuštene prostore Gledićkih planina pretvaraju u šljivike, obnavljaju stare pecare, kačare, vajate, mlekare, sušare…
Snaga predaka u svakoj kapi
Da bi se sačuvala autentičnost, sve rade po uzoru na stare domaćine, svoje pretke Đusiće. Danas sa ponosom ističu da ponovo teče rakija iz Rakije. U njenoj svakoj kapi se oseća prošlost, snaga i duh predaka, ali i neko novo vreme.
– Po jednom predanju, prilikom doseljenja u planinsko selo Glediće, moji preci Đusići su na mestu na kome su kopali temelj za kuću pronašli lulu od kazana za pečenje rakije, pa se veruje da je zbog toga ceo zaselak nazvan Rakija – objašnjava Dragana. – Druga legenda kaže da potok koji teče kroz zaselak ostaje čist i bistar kao rakija, čak i kada su najveće kiše i bujice, pa je po tome nazvan ceo kraj. Kako god da je bilo, jedno je sigurno – još od davne 1887. godine moji preci su imali voćnjake i u kazanima leparcima pekli rakiju, i to isključivo od „crvene ranke“. Ovo piće bilo je nadaleko poznato. Karavanima se slalo kupcima širom Srbije, ali i za Beč, Peštu…
Prve korake da kraljicu šljive vrati na velika vrata, Dragana je napravila pre desetak godina. Uz podršku porodice, počela je postepeno da oživljava staro imanje. Danas se voćnjaci prostiru na oko pet hektara. Među njima ima stabala koja su stara i do 60 godina, ali i mladih, tek posađenih. Autentičnost šljiviku daje i drvena kućica u koju je smeštena destilerija, čiji su neki delovi stari i više od 200 godina. Na prvi pogled, ostavlja utisak netaknutog vremena. A unutra, među hrastovim burićima, starinski bakarni kazan od 120 litara svake jeseni ponovo neumorno radi. Na tone “crvene ranke”, ali i “požegače”, pretoči se u stotine litara dobre kapljice. Posle odležavanja u starim hrastovim burićima, rađa se “rakija iz Rakije”, čiji logo ”R2” polako postaje prepoznatljiv i cenjen i van granica naše zemlje. U sebi nosi tradiciju, ali i novo doba koje je pred nama. Zato ponovo stiže do ljubitelja dobre kapljice širom Srbije, ali i Italije, Engleske, Poljske, Slovačke, Belgije… A kako kažu, izlaskom u svet ova rakija polako staje rame uz rame sa škotskim viskijem, grčkom metaksom, francuskim konjakom…
Stajnjak jedino đubrivo
Porodica Veljović je otišla i korak dalje. Sa posebnim zadovoljstvom ističu da su osnivači Udruženja “Crvena ranka”, koje se bavi zaštitom autohtonih sorti šljiva, uvođenjem standardizacije u proizvodnji rakije, edukacijom članstva, promocijom Gledićkih planina kao odlične turističke destinacije… Njihov cilj je da ova stara sorta dobije što više pristalica i da voćari širom Srbije baš nju sade. Zato su formirli rasadnik šljive „ranke“ i započeli proizvodnju sadnica isključivo od izdanaka koji potiču iz korena. Zahvaljujući tome, ova crvena šljiva je spasena od izumiranja.
– “Crvena ranka” dobro uspeva skoro na svakom zemljištu, u svakom predelu – dodaje Dragana. – Otporna je na bolesti i štetočine i dosta izdržljiva. Sazreva početkom avgusta, a plodovi su joj sitni, do 20 grama. Slatka je, mirisna i drugačija od svih ostalih sorti. U narodu je zovu i „mirišljavka“, zbog specifičnog mirisa. Međutim, nije toliko rodna kao neke druge nove sorte, pa verujem da su je proizvođači u Srbiji zbog toga i zapostavili. U našoj destileriji možemo da proizvedemo oko 5.000 litara rakije na godišnjem nivou. Međutim, prioritet nam je kvalitet, a ne količine. Zbog toga poslednjih nekoliko godina naša proizvodnja nije prešla 2.000 litara.
U zaseoku Rakija zemlje za “crvenu ranku” ne manjka. Kada se iskrči šuma ili visoko rastinje, zemlja se ostavlja najmanje godinu-dve da se odmori. Na tom mestu se najčešće seje ovas. Tamo gde je moguće, pre sadnje šljive zemljište se ore, pa tek onda kopaju jamići. Na previše strmim terenima jamići se kopaju na ledini. U toku sadnje dodaje se stajnjak, ali se vodi računa da ne dođe u kontakt sa korenom. On je jedino đubrivo koje se i kasnije raspoređuje oko svakog stabla. Ovde se šljiva sadi u jesen, pa i zimi ako vremenski uslove dozvole, ili u proleće. Izdanci koji potiču od korenovog sistema majke “crvene ranke” udaljeni su 4 X 5 ili 5 X 5 metara.
Ušuškan između Gledićkih brda i planina prekrivenih šumom, zaselak Rakija šljiviku daje sve ono što je potrebno. Zbog toga je zaštita minimalna, a obuhvata prskanje plavim kamenom u jesen i u proleće. Takođe, zemljište obrađuju samo u mladim zasadima do treće godine starosti, i to oko stabala šljive, a posle toga ga zatravljuju i travu kose. Stabla se kreče svake jeseni mešavinom kreča i užegle masti, da bi se zaštitila od divljači i insekata. Leti se zbog velikih vrućina deblo premazuje negašenim krečom. I rezidba je minimalna. U mladim zasadima je usmerena na obrazovanje uzgojnog oblika, a u starijum se odseče tek poneka suva ili oštećena grana. Stajnjak, kao jedino đubrivo, dodaje se u proleće oko stabala, uglavnom mlađih. Po šljiviku slobodno šetaju domaće životinje – svinje, ovce, kokoške… Sve ovo rakiji daje poseban izgled, aromu i ukus. A, kako kažu – već u susednom selu ona nije ista.
Bistra kao Rakijski potok
Rakija iz Rakije nosi pečat tradicije. Njena proizvodnja se oslanja na korene vekovima stare tehnologije, koju svet tek otkriva i sve više traži, a Veljovići je čuvaju samo za svoju dušu. Deo recepta su podelili i sa nama. Skupljaju se samo zdrave šljive koje su dobre i za jelo, bez ijednog lista ili grančice. Kako kažu, ”crvena ranka” je specifična zbog svoje koštice, koja je toliko tvrda da prilikom fermentacije i pečenja ne puca i samim tim ne ispušta u rakiju ono što je štetno. Naprotiv, ona ovom piću daje taj specifičan ukus.
Fermentacija plodova se odvija u drvenim kacama, koje im obezbeđuju posebne uslove. Posle 21 do 25 dana kazan se potpaljuje i uz rakiju započinje dan, veseli se i nazdravlja. Prvenac, srce rakije i patoka – i tako redom do kasne jeseni. Meka rakija jačine do 30 stepeni se prepiče i dobija gledićka ljuta. U potrazi za svojim najboljim izdanjem, ona luta iz bureta u bure, odležava godinu-dve, a nekad i više. Hrastovina rakiji daje sve ono što je čini neodoljivom. A kada se pretoči u flašu ili čokanjče, kako su ga nazvali – “šumadijski R2 parfem” retko koga ostavlja ravnodušnim: podiže energiju, budi emocije i optimizam, popravlja raspoloženje, ili suptilno zavodi. Oni koji je probaju mogu samo da kažu da rakija iz Rakije nije slučajno bistra kao Rakijski potok. I na kraju, Dragana ističe da to ne treba da čudi, jer su potomci starih proizvođača ove rakije prihvatili njihovo geslo:
“Ne stavljaj u kacu šljivu koju ne bi pojeo!
Ne skupljaj je dok nije posuta peludom!
Sudovi treba da budu apotekarski čisti.
Kace posle punjenja moraju pokrovom biti zaštićene od sirćetuša…”
Poziv na druženje
Omiljena dosetka da rakija povezuje ljude pokazala se na delu. Imanje porodice Veljović stalno je puno gostiju iz raznih krajeva naše zemlje. A ima i onih koji dolaze iz Italije, Amerike…
– Mi volimo druženja i radujemo se gostima. Dođite, sami ili sa prijateljima. Da zajedno beremo šljive ili sedimo pored kazana, da beremo šumske plodove i lekovito bilje, da šetamo ozonskim stazama. Dovedite decu da osete prirodu i upoznaju mirise planinskih trava, zrelog voća i domaćinskog podruma. Da probaju hranu naših predaka – proju, gibanicu, kajmak, prasetinu, jagnjetinu, kupus iz zemljanog lonca, slatko od šljiva… Provozaćete se specijalnim prevoznim sredstvom – „rakijamobilom“, preuređenom traktorskom prikolicom zastrtom tkanim ćilimima, najfinijm eksponatima seoskih tkalja. Ovim rečima Dragana završava svoju priču o rakiji iz Rakije.
Prezidijum projekat
Kao autentična i autohtona sorta, “crvena ranka” i njena rakija prepoznate su i od svetske organizacije „Slow Food“, koja je nastala u Italiji 1986. godine, a sada okuplja oko 150 zemalja. Ona se bori za negovanje lokalne kulture hrane i pića, za korišćenje čiste, odnosno hrane čija proizvodnja ne ugrožava okolinu, one karakteristične za određeno podneblje, proizvedene po tradicionalnim receptima. Naša rakija nosi znak i logo „Prezidijum projekat“. Uvrštena je u 400 proizvoda iz celog sveta ovog pokreta koji promoviše lokalne proizvode.
Ne treba zaboraviti ni druga priznanja: tri velike zlatne medalje za gastronomsku ponudu gurmanskih specijaliteta, ponudu seoskog turizma i za promotivne aktivnosti na međunarodnom tržištu, ali i diplome sa plaketom Novosadskog sajma za kvalitet.
S. Malinović
Dobro jutro broj 561 – Januar 2019.
