Biljka sremuš (Allium ursinum), u narodu poznata i kao divlji beli luk, medveđi beli luk, šumski luk, uglavnom raste u višim planinskim predelima, međutim, sve je više ljudi koji ga gaje i u baštama. Prepoznatljiv je po jakoj aromi i ljutkastom ukusu. Bere se od marta do maja, sve dok ne počne da cveta, pa su u tom vremenu šume i proplanci puni berača.
Piše: Svetlana Mujanović
U šumama se lako pronalazi, ali tokom berbe treba biti pažljiv. Naime, veoma je sličan ukrasnoj biljci đurđevku koji je otrovan pa bi „brkanje lončića“ moglo da bude kobno, čak i smrtonosno. Izgledom, sremuš podseća i na mrazovac i čemeriku, koji takođe mogu da izazovu trovanje. Prepoznaćete ga uz pomoć jednostavnog testa. Ako zamiriše na beli luk, kad listove protrljate među prstima – to je sremuš. Mrazovac raste isključivo u jesen i na livadama, pa berači ne bi trebalo da ih pomešaju.
Listove berite pažljivo, secite makazama ili nožem, ne uništavajte čitavu biljku – trebaće i vama i drugim biljoberima i nerednih godina.
Lukovica iz šume i osunčano, vlažno mesto u bašti
Ova samonikla šumska biljka pravi je dar prirode, višenamenske upotrebe. Koristi se kao hrana, lek i začin. U rano proleće beru se listovi i koriste u ishrani i za pripremu raznih tinktura, od aprila do juna sakupljaju se lukovice i mladi listovi, a u avgustu samo lukovice. Legenda, po kojoj je nazvan medveđim belim lukom, kaže da u rano proleće medvedi, posle buđenja iz zimskog sna, najčešće jedu lukovice ove biljke koju nalaze u šumi, jer im one daju sve potrebne nutrijente, kako bi brže povratili snagu posle „zimske dijete“. Kad na medvede deluje ovako, zamislite tek kakve dobrobiti sremuš ima na ljudski organizam.
Do pre samo nekoliko godina bio je isključivo divlja biljka, stanovnik šuma i prilika da vredni sakupljači lekovitog bilja zarade prve pare. Naime, sremuš nije pogodan za sušenje, koristi se samo svež, ili u raznim pripravcima.
Međutim, razvojem svesti o mogućnosti „pripitomljavanja“ raznih divljih populacija tako što će se „imitirati priroda“, pa im se u baštama naprave uslovi koje imaju u šumi, i ova biljka je počela da se gaji. Sve više je bašta u kojima se, u nekom skrivenom kutku, u proleće zazeleni i sremuš. Razmnožava se najčešće lukovicama koje se iz šume presade u neko skriveno osunčano „ćoše“, gde ima dovoljno vlage i gde je zemljište dobro drenirano.
Prija mu vlažno, ali ne i zabareno zemljište, i da tokom zime bude ušuškan u „šumsku stelju“, koju na okućnici čine listovi voćaka, ukrasnog listopadnog drveća, povrća… U prirodi se razmnožava i semenom u proleće, ali na okućnicama to teško može da uspe. U već ukorenjenom i razbokorenom usevu, to može da se desi. Leti ga treba zalivati, kao i povrće, a prihrana nije neophodna ako se redovno ušuškava u organske ostatke.
Moćni čistač organizma
Osim pomenutih imena, za sremuš se često koristi i naziv „ubica otrova“, a sve zbog neverovatne moći čišćenja organizma, pre svega sistema za varenje, krvi, žuči, jetre… Nutricionisti preporučuju sremuš kao obavezan dodatak ishrani, posebno početkom proleća, kada mu je i sezona, kako bi se organizam očistio od svih toksina koji su se tokom zime nakupili u našem telu. Njegovi sastojci vezuju otrove i masnoće iz krvnih sudova, creva i želuca… i izbacuju ih iz organizma. Svako ko ga u sezoni jede svakodnevno, lakše podnosi prolećni umor. Sremuš se od davnina smatra izuzetno lekovitom biljkom, pa tako vlada mišljenje da bi ljudi bili potpuno zdravi kada bi ga jeli svaki dan. Biohemičari čak tvrde da je zdraviji i od belog luka, a i miriše kao on, jer divlji luk podmlađuje krvne sudove i čini ih elastičnim.
Sremuš čisti jetru, bubrege, creva i žučnu kesu. Divlji beli luk ima veliku ulogu i u lečenju infekcija gornjih disajnih puteva zbog antibiotskih sposobnosti, čisti sluz iz pluća, a njegova najveća prednost u poređenju s antibioticima, jeste da sadrži etarsko ulje s alicinom i sulfatnim jedinjenjima, na koje virusi i bakteriju ne mogu da steknu otpornost.
Bogat je vitaminima A, B1, B2, niacinom, folnom kiselinom i vitaminom C, kojeg ima 14 puta više nego limun, više u listovima nego u lukovici, Sadrži i sumpor, magnezijum, mangan, gvožđe, bogat je i etarskim uljima, vrednim mineralnim solima, šećerom, karotenom… Jako dejstvo ima i na crevne parazite i sprečava upale sluzokože creva, snižava visok krvni pritisak, sprečava pojavu ateroskleroze, odnosno, povoljno deluje na ceo kardiovaskularni sistem. Uz pomoć sremuša moguće je otkloniti glavobolju i nesanicu i olakšati disanje kod bronhitisa. Deluje antibakterijski i pomaže da rane brže zarastaju.
Kuvanjem, zamrzavanjem i sušenjem gubi lekovitost
Na trpezi se medveđi luk može naći u obliku salate, samostalno ili kao dodatak zelenoj ili kupus salati. Možete ga dodati i u čorbe, sosove, na kraju kuvanja kao iseckan i svež, a poseban ukus daće svim vrstama testenina. Preporučuje se da se jede svež, jer termičkom obradom, kao i zamrzavanjem i sušenjem, gubi lekovita svojstva. Od sremuša može da se napravi i vrlo jednostavan, a ukusan namaz za doručak ili večeru. Listove iseckajte što sitnije i dodajte ih u krem ili ispasirani stariji sir, malo posolite i dobićete veoma ukusan i zdrav domaći namaz.
