Paškanat su uzgajali još stari Rimljani, a zbog njegovog aromatičnog korena i do danas je ostao nezaobilazna začinska namirnica u kuhinjama širom sveta. U srednjovekovnoj Evropi bio je značajan izvor skroba i ugljenih hidrata. Krompir u to vreme još nije bio donet s američkog kontinenta, te je skrobasti, slatki koren paškanata korišćen za zgušnjavanje i zaslađivanje raznih poslastica.
Piše: Biljana Nenković
Tadašnji kulinari morali su da čekaju prve mrazeve da se u korenu paškanata u zemlji skrob pretvori u šećer, pa tek onda da ga upotrebljavaju u kuhinji. Kada su šećer i med postali dostupni i jeftiniji, paškanat je izgubio tu ulogu, ali je na sreću ostao nezaobilazan začin i namirnica za supe i variva.
Ovo korenasto povrće poreklom je s evropskog kontinenta. Najveći proizvođači paškanata danas su Skandinavija, Engleska i Irska, dok se u ostatku Evrope gaji uglavnom u baštama. Paškanat (Pastinaca sativa) ima još i nazive pastrnjak ili paštrnak i dvogodišnja je biljka. U drugoj godini razvija razgranato stablo.
Ponekad ga je teško razlikovati od peršuna, iako se njihov sastav prilično razlikuje. Smatra se lekovitom biljkom, koja je veoma jednostavna za gajenje. Da bi se uspešno gajila, zemljište mora da bude duboko i kvalitetno. Što se plodoreda tiče, ne bi ga trebalo saditi na istom mestu bar četiri godine. Ima dugu vegetaciju i trebalo bi ga gajiti kao glavni usev posle strnih žita, koje pripreme zemljište za ranu setvu paškanata. Između redova paškanata mogu da se seju rotkvice ili zelena salata, ali ne i šargarepa.
Paškant traži dosta vode kada formira koren. Bez navodnjavanja može da se gaji samo na parcelama blizu reka. Glavni pokazatelj da mu nedostaje vlage je svetla boja listova, a koren postaje grub, vlaknast i ispucao. Ako se gaji na plodnom zemljištu, ne treba mu dodatno đubrenje, pogotovu ako su predkulutre pođubrene. Najbolje uspeva na srednje teškim zemljištima sa dosta ilovače i neutralnom rN vrednošću. Najviše mu odgovaraju temperature od 16 do 18 stepeni, ali opstaje i na nižim, dok visoke temperature usporavaju njegov rast.
Pre setve seme potopiti u vodu
Poljoprivrednici svedoče da je za njegovo gajenje potrebno dosta strpljenja, jer mu je potrebno mnogo vremena za klijanje. Odgovara mu rana setva početkom oktobra, jer ima dugu vegetaciju, ali u zaštićenom prostoru može se posejati u februaru ili martu. Dobra strana je u tome što opstaje u zemlji i na veoma niskim temperaturama, čak i do -15 stepeni Celzijusa. Redovi za setvu treba da budu na međusobnom razmaku od 40 do 50 cm, a razmak u redu 10 cm. Najbolje je sejati seme iz prethodne godine, jer ima dobru klijavost. Seme mora da se pripremi tako što se potopi u vodu na 2 do 3 dana. Voda mora da se menja svakodnevno, a potom se seme dobro osuši. Za normalan rast paškanatu je potrebno 14 sati svetla.
Paškanat se obrađuje u toku vegetacije, sve dok ne dođe do zatvaranja redova. U sušnim periodima trebalo bi ga dobro navodnjavati bar dva do tri puta, zbog većeg prinosa. Punu zrelost dostiže u kasnu jesen.
Ne mora da se vadi odmah, već može da ostane u zemlji i da se ubira tokom zime ili rano u proleće. Biljku treba očistiti od zelenog dela, a neoprani koren treba čuvati na tamnom i hladnom mestu, najbolje na 0 stepeni. Ne preporučuje se da u podrumu bude blizu jabuka i krušaka, jer one ispuštaju materiju od koje paškanat dobija gorak ukus.
Bolesti koje ga napadaju
Da bi paškanat izbegao bolesti, zemljište ne treba da bude previše vlažno. Listovi se ponekad tretiraju fungicidima na bazi bakra. Za paškanat je najopasnija pegavost lista, bolest koja buja za vreme kiša, kada je zemlja hladna i vlažna. Na listovima se prvo pojavljuju vodenaste mrlje, postaju smeđe, a na ivicama se javljaju tamni krugovi. Prvi znaci bolesti se uočavaju na sekundarnom korenu, koji menja boju i dobija male, smeđe tačke. Površina pega postaje hrapava i crvenkastosmeđe boje. Ta mesta vremenom pocrne i stvaraju se udubljenja u kojima se nastanjuju organizmi koji izazivaju trulež.
Šupljina na korenu je bolest paškanata koju uzrokuje gljivica Pythium spp. Ona pravi sive, elipsaste lezije i koren spolja popuca. Gljivica opstaje u zemljištu i po nekoliko godina, a aktivira se kada je zemlja izuzetno vlažna. Bolest je najuočljivija na poplavljenim zemljištima.
Mrkvina muva je za ovo povrće opasna štetočina. Crna je i veličine oko 5 milimetara. Štetu prave larve ove muve, a prva generacija javlja se u maju i junu. Druga, koja pravi veće štete, pojavljuje se u julu. Larve buše tunele kroz biljku i ostavljaju u njima izmet, pa se takav koren ne može koristiti.
Celerova muva je glavni uzročnik propadanja listova kod paškanata. Larva ove muve u listovima buši tanke tunele i tu se razvija beli crvić koji se hrani zelenom masom. Javljaju se dve generacije muva, od aprila do jeseni. Na listovima se uočavaju mehurići i list se na tom mestu postepeno suši.
