Mada je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, jer simbolizuje Hristovu pobedu nad smrću, što je temelj hrišćanstva, rođenje Isusa Hrista, Roždestvo ili Božić jeste najradosniji praznik. Sam praznik, ali i nekoliko sedmica pre Božića, obiluje mnoštvom običaja, koji ga čine najlepšim i najsvečanijim periodom u godini.
Slavi se kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista 25. decembra po starom, odnosno 7. januara po novom kalendaru. Praznuje se tri dana, a činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, roditeljstva, očinstva i materinstva, uticala je na to da se Božić kod Srba, kao ni jedan drugi praznik, slavi uz primenu različitih običaja i obrednih radnji. Osnovni smisao svih običaja i obreda jeste da se umilostivi Bog da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Najrečitije o tome govori i narodna zdravica i molitva Božiću: “Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uveća imovina u polju, u toru i oboru!“.
Govoriti o Božiću a ne spomenuti Badnji dan i običaje koji su njegov sastavni deo, nije moguće, jer sa tim danom počinje božićno slavlje. O kolikom bogatstvu običaja kada su božićni praznici u Vojvodini je reč, najbolje može da posvedoči delo dr Mile Bosić „Godišnji običaji Srba u Vojvodini“, nastalo kao rezultat dugogodišnjeg istraživanja i sakupljanja podataka od stanovnika mnogih mesta u Sremu, Banatu i Bačkoj.
U ciklusu božićnih običaja značajno mesto zauzima badnjak i njegovo spaljivanje na ognjištu. Danas je taj običaj u znatnoj meri modifikovan i prilagođen savremenom načinu života. Badnjak predstavlja drvo koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini kada se Isus rodio. Obično je to mlado hrastovo ili drvo cera, koje se rano na Badnji dan seče u šumi, uz poseban ritual i molitve, i donosi pred kuću, a uveče unosi u dom. To je nekada bio poseban ritual. U kuću se unose jedno po jedno – badnjak, pečenica i slama i čestita Badnje veče. Badnjak se pre unošenja iseče na tri dela i jedan se stavlja u vatru, ukoliko je ima. U suprotnom, ostavlja se pored pečenice.
U nekim mestima se danas badnjak pali na javnim mestima, najčešće u portama crkava. Takav običaj postoji u kontinuitetu u Sremskim Karlovcima više od četvrt veka. Paljenju nakon večernjeg bogosluženja u Sabornoj crkvi, obavezno prisustvuje episkop sremski Vasilije. Interesantno je, sudeći po istraživanju Danke Višekrune, da se u Karlovcima i početkom 20. veka badnjak palio u centru mesta.
Slama, kao rekvizit na Badnje veče, koja simbolizuje onu iz pećine na kojoj se Isus rodio, posipa se po celoj kući, a pod sto gde se večera, domaćica stavlja slatkiše, sitne poklone i igračke, koje deca traže i pijuču kao pilići.
Kada pomislimo na Badnje dan i decu ne možemo da se ne setimo korinđaša. Korinđanje je stari običaj koji se zadržao samo u nekim delovima Vojvodine, gde deca pevanjem božićnih pesama čestitaju svojim komšijama Badnje veče, a za uzvrat dobijaju darove. Deca se u sumrak okupljaju u manje grupe i pevajući posebne pesmice baš za tu priliku, odlaze redom u kuće svojih komšija i prijatelja. Na vratima ih dočekuju domaćini i časte ih slatkišima, jabukama, šljivama, orasima.
Posle unošenja slame i badnjaka, simbola Hristovog rođenja, peva se tropar Roždestva, izgovore molitve i nakon toga može da počne večera koja je po pravilu posna zbog posta koji prethodi Božiću. Nekada je važilo pravilo da se na Badnji dan storogo posti, ali se sada na trpezi na Badnje veče nalaze posne đakonije poput pasulja prebranca, pečene ili sušene ribe, suvog i sezonskog voća…
Na Badnji dan u mnogim krajevima Vojvodine domaćice mese obredne hlebove, poznate pod imenom božićni kolači ili „zakoni“, kako ih nazivaju u Banatu. Radile bi to ujutru i mešenje božićnih kolača predstavljalo bi prvu obrednu radnju tog dana. Ovi obredni hlebovi pripremaju se od čistog pšeničnog brašna i kvasca. Najvažniji među njima je takozvani veliki kolač. Negde se on danas mesi kao jedini obredni hleb, dok su ostala figuralna peciva izobičajena. Bio je velikih dimenzija, zbog čega je i dobio to ime, sa reljefnim ukrasima od testa. Od ukrasa je obavezno imao krst, u čijoj sredini je bila „ruža“ od testa u koju je zabadan bosiljak ili vlati pšenice. U kolač su stavljali i orahe, figuralne predstave klasja, žita, ptica, vinove loze, kukuruza, voća, domaćih životinja. Sadržao je i slova IS HS NI KA, što je skraćenica od grčkih reči koje znače „Isus Hristos pobednik“. Velikom kolaču pripisivana je u prošlosti velika moć i značaj, i ritualno se sekao prvog dana Božića, obično tokom ručka. Od obrednih hlebova svojim značajem ističe se i kolač „zdravlje“ ili „zdravljak“ i „badnjača“, u vidu dvostruke ili trostruke pletenice, koji se jedu za Badnje veče. Među ovim hlebovima poznati su još „šaka“, „vinograd“, „mesec“, „sunce“…
U Sremskim Karlovcim, u porodici Maširević, poštuje se i danas običaj mešenja obrednih hlebova. Predstavnica te porodice Jasna Atanacković kaže da su se u njenoj kući, koliko ona pamti, uvek pripremala tri obredna kolača – božićni, koji u klasifikaciji koju daje Mila Bosić odgovara velikom kolaču, „zdravlje“ i kolač za položajnika.
Prema rečima Jasne Atanacković, prvi predstavlja Isusa Hrista i ima slova IS HS NI KA, figurice od testa u obliku goluba, grozda, knjige, burenceta i obavezno novčić, jer se beba kada se rodi, daruje. U sredini mu se zabode grančica bosiljka s crvenom mašnicom.
-Kolač obavezno mora da stoji na četiri jabuke, koje simbolizuju krst, potom se tu doda pšenica, orasi, suvo voće – priča Jasna Atanacković. – Seče se na Božić, isprva je to radio moj otac, a sada sin. Pritom se izgovara: “Hristos se rodi – vaistinu se rodi“, „Hristos posrjedi nas – jest i budet!“
Na Badnji dan u kući Maširevića se mesi i hleb „zdravlje“. Kako mu i ime govori, namenjuje se za zdravlje porodice i na njemu se obavezno pravi onoliko zareza koliko ima ukućana. Jede se na Badnje veče. Na stolu u njihovoj kući na Badnje veće uvek stoji posuda s pšenicom i četiri oraha. Onog ko unosi badnjak, domaćica posipa žitom, a on, praveći krst, orahe baca na četiri strane, gde oni ostaju do sledećeg Božića.
Žene u porodici Maširević, na Badnji dan mesile su uvek, pa i danas, i hleb za položajnika. Taj hleb je u vidu venca – da bi se mogao staviti na ruku položajniku, a ukrašava se listom vinove loze i grozdom od testa i orahom u ljusci.
Za razliku od obrednih kolača koji se mese na Badnji dan, česnica se priprema na Božić. Ime kolača potiče od reči „čest“ – deo, sreća, jer se lomi na delove i svakom se daje po jedan. Uglavnom se priprema od običnog testa i u njega se obavezno stavlja novčić. Nekada je bilo obavezno da to bude srebrnjak. Lomila se za vreme ručka, kada domaćin zapali sveću i otpeva tropar. Okreće se kao slavski kolač, preliva vinom i lomi. Onaj ko odlomi komad u kom je novčić, prema verovanju, biće srećan cele godine.
Prvi posetilac u porodici na Božić naziva se polaženik, položenik, ili položajnik. U Sremu ga nazivaju i radovan. Njegov dolazak treba da donese sreću ukućanima i kući, i zato se priželjkuju ili pozivaju oni za koje se veruje da su srećne ruke. Negde su za položajnike pozivani zdravi i snažni muškraci, da bi im u kući bili takvi muškarci, a negde žene, pogotovo one sa mnogo dece, jer su simbol rodnosti. Bez obzira ko bio u ulozi položajnika, po dolasku u kuću njegov zadatak je bio da izgovori zdravicu džarajući vatru: „Koliko varnica – toliko parica, koliko varnica – toliko u toru ovaca, koliko varnica – toliko prasadi i jaganjaca, koliko varnica – toliko gusaka i piladi, a najviše zdravlja i veselja. Amin, Bože daj!“. On simbolizuje mudrace koji su pratili zvezdu sa istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Položajnika domaćica obično nečim daruje. Negde on dolazi ujutru, a u nekim mestima je običaj da to bude pre podneva ili posle podne.
Najsvečaniji trenutak Božića u jednom domaćinstvu je ručak, kojem prisustvuju svi članovi porodice, a u nekim delovima Srema, prisustvo položajnika je obavezno. Raznolikost običaja, koja je karakteristična za ovaj praznik, u slučaju božićnog svečanog ručka naročito se ispoljava. Dok postoje razlike u tome da li se priprema goveđa ili živinska supa, sarma ili krompir sa sosom, ono što je zajedničko za svaku božićni trpezu jeste da ona mora biti obilna i bogata. Na trpezi neizostavno mora biti božićna pečenica. Ona je pripremana u svakoj kući nekada na Tucindan ili Badnji dan. Taj deo običaja u većini slučajeva sačuvan je do danas. I kada je reč o izboru pečenice, nekada su postojala različata verovanja koje meso treba a koje ne pripremati za ručak, u zavisnosti od mesta do mesta. Obavezno se na Božić na trpezi morala naći česnica, a najvažnije radnje u vezi sa ručkom su rezanje božićnog velikog kolača i paljenje sveće.
Pitanje koje se logično nameće jeste kako takav praznik kao što je Božić, za koji se vezuju brojni običaji nastali u drevnim vremenima, slaviti u savremenim, urbanim uslovima, u kojima nema ognjišta i vatre, hrastove šume u koju se odlazi po badnjak, i taj komad drveta posle odneti na vrh neke višespratnice u stan. Srbi su Božić, kao i krsnu slavu, slavili u teškim ratnim uslovima – u rovu, na straži, frontu, te je utolio lakše Roždestvo praznovati u svetlim, prostranim i komfornim stanovima u gradskim sredinama. Umesto velike grane, može da posluži manja hrastova grančica, i isto toliko slame. Sa pečenicom uoči Božića to se unosi u kuću i stavlja ispred slavske ikone na istočnom zidu kuće ili stana, zapali se sveća i kandilo, koji simbolišu vatru i ognjište. Kuća se okadi tamjanom, izgovore ili pročitaju molitve i ostatak dana provede u prijatnoj, prazničnoj atmosferi.
Sve do početka pedesetih godina 20. veka Božić je najsvečanije proslavljan i to je praznik koji se slavi u najdužem vremenskom trajanju, kao najveći porodični praznik u godini. Obavezno je okupljanje cele porodice na taj dan, negde postoji verovanje da se nikud ne ide na Božić, ali to ne isključuje odlazak u crkvu na liturgiju. Božićni praznici poznati su kao praznici dobrog raspoloženja i mira, kada su se zavađeni članovi porodice i rodbine morali izmiriti i izljubiti.
Idući u susret Božiću, u tri nedelje pred najradosniji hrišćanski praznik, praznuju se Detinjci, Materice i Oci, ili Očevi. To su isključivo porodični praznici, kada se za svečanim ručkom okuplja cela porodica. Suština ovih praznika jeste vezivanje. Na Detinjce, u treću nedelju pred Božić, odrasli simbolično vežu svoju ili tuđu decu, na Materice, najveći hrišćanski praznik majki i žena, u drugu nedelju pred Božić, deca vezuju majke i žene, a u prvu nadelju do Božića to čine sa očevima. Simbolično vezivanje, podrazumeva isto tako i „drešenje“ – otkupljivanje poklonom ili određenom sumom novca. To vezivanje u prvom redu simbolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. S druge strane, praznik upućuje na štedljivost i istrajnost u vrlinama. U poslednje vreme Materice se svečano proslavljaju u našim crkvama, pogotovo u gradovima, kada deca izvode prigodan program, koji sadrži i ceremoniju vezivanja i drešenja. Negde se organizuju posete bolnicama, pogotovo dečjim, u kojima se bolesnim mališanima nose pokloni, što daje prazniku pun hrišćanski smisao. Dva dana pred Božić, 5. januara, obeležava se Tucindan. Tada se priprema pečenica za Božić. Na taj dan, nekada se pečenica „tukla“ – ubijala krupicom soli i dalje pripremala za trpezu, otuda i naziv. Prema narodnom verovanju, na taj dan decu ne valja tući jer će u protivnom biti cele godine nevaljala.
Na božićnim bogosluženjima u pravoslavnim hramovima, pa sve do Svetog Vasilija, ili Srpske nove godine, peva se božićni tropar – Roždestvo, dok se tradicionalni pozdrav „Hristos se rodi!“, na koji se uzvraća sa „Vaistinu se rodi“, koristi do Bogojavljenja.
Roždestvo je torpar koji su deca u prošlosti, uz Očenaš, neizostavno morala da znaju, a osim u crkvama, pevao se i kod kuće:
„Roždestvo tvoje, Hriste, Bože naš, vozsija mirovi svjet razuma, v njem bo zvjezdam služaščij zvjezdoju učahusja, Tebje klanjatisja Solncu pravdi, i Tebe vjedjeti s visoti Vostoka. Gospodi, slava tebje“.
(Rođenje tvoje, Hriste, Bože naš, obasja svet svetlošću poznanja, jer su, njemu zahvaljujući, poklonici zvezda od zvezde naučili da se Tebi, Suncu pravde, klanjaju i da u tebi Istok s visine poznaju. Gospode, slava ti!)
Vijanje Božića
Na Božić, ređe drugog, odnosno trećeg dana praznika, u prošlosti jahači na konjima jezdili bi po mnogim mestima Vojvodine „jureći Božić“. Vijanje Božića, koje se negde naziva i „praćenje Božića“, običaj je koji se ponegde i danas upražnjava, kao što je to slučaj na Salajci u Novom Sadu.
U većini slučajeva Božić su vijali prvog dana praznika, odmah posle ručka, mada se to danas, gde se ta tradicija održala, radi sutradan. Konje bi vlasnici svečano opremali, ogrtali ćilimom ili kitili peškirom. Jahači su obično bili momci i mlađi oženjeni muškarci. Obilazili bi rođake i kuće u kojima je bilo devojaka za udaju, gde bi ih častili pićem. U kući bliže rodbine, jahača su, ukoliko je to bio zet ili unuk, darivali „košuljom“, odnosno komadom belog domaćeg platna, koji su mu vezivali preko ramena, a dešavalo se i da konja okite peškirom.
Postoje mesta u Vojvodini u kojima su momci „pratili“ Božić pešice u društvu harmonikaša. Počinjali bi pratnju na Božić uveče, svraćajući kod rođaka i u kuće devojaka. To je ponekad trajalo cele noći i nastavljalo se sutradan.
U Čurugu, a i u drugim mestima Šajkaške, zabeležen je običaj da jahači maskirani jašu po selu. Pored „vijanja“ Božića, u Čurugu su upražnjavali i „Kosovski boj“. Reč je o božićnoj seoskoj drami, odnosno dramatizaciji istoimene narodne pesme. U okolini Sombora, Sivcu i Silbašu jahači i gazde bi na konjima „polazili“ vinograde. Noseći slamu, vino, žito i zob, ulazili bi u vinograde i pozdravljali sa: „Hristos se rodi, došli smo da te polazimo“. Tri puta bi obišli vinograd i na svakom uglu posipali slamu i zrnevlje oko čokota i zalivali ga vinom. Posle tog obreda, vraćali bi se u selo.
Z. Milosavljević
Dobro jutro broj 561 – Januar 2019.
