Jednogodišnje cveće, lukovice, ruže i grmovi imaju svoj ustaljeni ritam cvetanja. Koliko god se vešto kombinuju, neizbižno dolazi do zastoja u cvetanju, te gube na lepoti. U alpinetumu, odnosno kamenjaru, sve je drugačije. Zanimljiv je, nesvakidašnji, pa se uloženi trud isplati. Ovakvi delovi vrta poslednjih nekoliko godina ponovo su postali popularni.
Da li su i zašto bili zaboravljeni, odgovor smo potražili od rasadničara najlepših perena Veljka Šestanovića iz Veternika, naselja samo nekoliko kilometara udaljenog od Novog Sada. On nas je pričom vratio u vreme naših majki i baka.
Prvi alpinum u Tirolu
Prvi specijalizovani alpinum na svetu – alpsku botaničku baštu, podigao je austrijski botaničar Anton Kerner fon Marilaun 1875. godine na planini Blaser u Tirolu. Alpinum se nalazio na nadmorskoj visini od 2.190 metara i postao je model za izradu drugih u svetu. Kasnije su pravljeni alpinumi, odnosno alpinetumi ili kamenjari, i u vrtovima plemića i bogataša. Uvek su postavljani na položajima izloženim suncu, imitirajući uslove u prirodi.
Sećanje na baštice
– Kamenjari podsećaju na nekadašnje baštice, odnosno staze oivičene okrečenim crepovima ili ciglicama, gde su dominarali prkos, dragoljub, zevalice, šeboj, a podizani su pored zida gde su rasle nešto više perunike, prelepih plavih cvetova. Biljke su se same obnavljale i cvetale, bez reda i pravila, baš kao u prirodi – kaže Šestanović, koji nas je dočekao ipred svoje kuće u Veteriku, na čijem se ulazu u mirnu i široku bačku ulicu, “nosio“ s vremenom, usred zime, zanimljiv kamenjar. Tu, pored crvenolisnog javora, započeli smo priču o lepoti ovakvog načina uzgoja cveća, odnosno vrtu iz bajke.
Uz malo mašte, prilikom sadnje biljaka i uklapanja s kamenom, kamenjari su najlepši deo u vrtu. U njima se stalno nešto dešava, već od ranog proleća pa do kasne jeseni, ali i tokom zime, kad se na listovima i iglicama biljaka presijavaju bele pahulje.
A, sve se to može uskladiti s kamenjem, po kome je i dobio ime. Ako postoji prirodna padina u vrtu ili pored kuće, valja samo na tom mestu isplanirati kamenu baštu. Međutim, može se i napraviti brdašce nasipanjem zemlje, s tim da najviša tačka bude u skladu s kućom i ostalim delom vrta, odnosno 80 centimetara, da bi biljke kad porastu i budu u punoj formi postigle pun efekat.
Sklad kamenja i biljaka, boja i oblika
Od kamenja se pravi kostur u podnožju brdašca, odnosno najnižem delu, vodeći računa da ima padinu i da odgovara ambijentu u kojem će se nalaziti što prirodniji i što razigraniji vrt. Obično se uzimaju granulacije 60 do 70 milimetara i kamen slaže po rubovima, kao vez u ručnom radu, da se jedan naslanja na drugi. Međutim, da bi kreacija bila potpuna, neophodno je praviti terase od sitnijih komada.
Ne postoji šablon, ali, sledeći ideje i želje, treba upoznati bar osnovne vrste biljaka. Tako se priprema sklad kamenja i biljaka, boja i oblika. Mora se poštovati i pravilo da se najviše biljke, četinari ili ukrasni grmovi, sade u pozadini, ispred njih više perene, zatim niže jastučaste i puzeće, a između kamenja cvetnice.
Veoma su lepe erike, perene koje procvetaju i ispod snega, raznobojni iberisi, čiji se cvetovi mogu videti od aprila čak do zime, delosperma, pustinjska ruža, koja je najlepša kad se posadi u grupi, srebrna santolina žutih cvetova, razni sedumi, lavanda sivozelenih listića, koji ostaju na biljci i zimi. Među kamenjem veoma su atraktivne aubrecije, pokrivači tla, lepih cvetova u nijansama plave, ružičaste i crvene boje.
Svoje mesto svakako će pronaći i mini plava kleka, lovorvišnja, budleja, aukuba, mahonija, berberis, božikovina, crvenolisni javor, spirea, vajgelija, fotinija…
Kamenjar za početnike
Veljko Šestanović čitaocima “Jutra”, a naročito početncima, predlaže da naprave kamenjar od dvadesetak kvadratnih metara, za šta su potrebna tri kubna metra krupnog i sitnijeg kamenja kojim se obloži brdašce plodne zemlje i posadi desetak biljaka, između ostalih crvenolisni javor sa strane, u sredinu vajgelija, fotinija, ispred njih gde je kamenje krupnije – polegle kleke.
Ukoliko se želi ružičasti efekat u kamenjaru, sade se aubrecija, delosperma, erika oivičena kamenjem, dok se beli tonovi postižu iberisom, belom vinkom i violom, sitnim belim karanfilima.
Postavi se sistem za zalivanje kap po kap, te redovno čupa korov, sve dok se biljke ne rašire i ne popune prostor.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 563 – Mart 2019.
