Nebrojeno puta smo se pitala kada donesemo kupljeno povrće u svoj dom gde je nestao onaj ukus i miris iz bakinog vrta? E, te stare sorte povrća svojim ukusom, ponekad i bojom ili izgledom, nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim. Današnja masovna proizvodnja podrazumeva veliki prinos, ujednačenost veličine i izgleda, kao i produženu trajnost na policama prodavnica ili pijacama. Ali, da li svaki paradajz mora da bude jednak? Naravno da ne… I, evo naše priče.
Na svim Novosađanima dobro poznatoj Futoškoj pijaci, koja je skoro u samom centru grada, kao i na svakoj pijaci, ima – svega i svačega. U delu izdvojenom za povrće, u mnoštvu šareniša lisnatog i plodovitog povrća, nalazi se i tezga poznatog čika Radeta, kako ga kupci zovu.
Na prvi pogled ništa posebno. I dok se na okolnim šepure krupni listovi spanaća, paradajzi od pola kile, šargarepe jednake kao da su štancovane u fabrici, paprike sortirane po boji i veličini, na njegovoj tezgi je sve nekako ujednačenije, lepo složeno i upakovano, reklo bi se ništa ekskluzivno, a kupaca – uvek.Čime to čika Rade privlači kupce?
A šta su, u stvari, stare sorte? Postoje velike rasprave o tome koji su kriterijumi prema kojima se to odlučuje. Svakako preovlađuje stav da se pod starim sortama podrazumevaju one koje su u nepromenjenom obliku uzgajane duži vremenski period i koje su se prenosile, s kolena na koleno, porodičnim nasleđem na manjem prostoru. Drugo je, opet, mišljenje da ovakve sorte moraju biti starije od 100 godina, ili bar da su postojale ili su proizvedene u vreme pre masovne upotrebe hibrida u proizvodnji povrća.
Tradicija, priroda i predanost
Radeta Šašu, poreklom sa Korduna, pre desetak godina životni put je doveo u Novi Sad, tu se srodio sa narodom i ostao. Po obrazovanju ekonomista, znatiželjan, nemirnog duha i vredan, želeo je da bude od koristi novoj ćerkinoj familiji, porodici Lučić, koja se bavi proizvodnjom povrća. Ali, i tu postoji jedno „ali“, i to ono najveće u ovoj priči. Ova porodica, koja se već tri-četiri generacije bavi baštovanstvom, gaji isključivo domaće sorte. U njihovoj familiji se sve sorte čuvaju i umnožavaju decenijama, neke i čitav vek.
Rade je glavni menadžer i prodavac. Iako nikada nije bio vezan za poljoprivredu, u poodmaklim godinama latio se knjige. Pročitao je sve o starim sortama, načinu proizvodnje…
– Njiva moga zeta nije velika, imaju pet jutara na Podbari, baštovanskom kraju Novog Sada – kaže Rade. – Više im nije ni potrebno jer ne bi uspeli da se oko povrća bakću kao njihovi stari.
A to znači da se svake treće-četvrte godine unosi stajnjak, mineralnog nema ni u tragovima, svi otpaci se vredno sakupljaju, odnose u kompostarnik ili se zaoravaju. Uglavnom, sve se iskoristi. U zaštiti nema hemije, na njihovim njivama biljke štite biljke, a motika i spretni prsti su zaduženi za uklanjanje korova.
Tajna vremena i semena
Na njivama ovi baštovani gaje kelj, prokelj, brokoli, karfiol, rukolu, matovilac, žuti čeri paradajz u obliku kruške i crveni okrugli, jesenji beli luk, šargarepu, cveklu, tikvice, praziluk, ljutu papričicu, spanać, blitvu, peršun i, u zavisnosti od sezone, nađe se tu još ponešto.
– Vrsta ima mnogo, a svake godine se vodi evidencija šta se na kojoj parcelici seje da bi se poštovao plodored – ukazuje naš sagovornik.
Zbog zakonske regulative, u poslednjih 50 godina samo u Evropi je nestalo više od 2.000 starih sorti, zabranjena je prodaja povrća koje se ne nalazi na nacionalnoj listi priznatih sorti, a zbog precenjenih taksi za registraciju, skoro je nemoguće da male semenarnice uspeju da registruju svoje sorte.
Najveća atrakcija u jesen su žute ljute papričice, najljuće na celoj pijaci. To je domaća sorta koja se u ovoj porodici seje već 102 godine, i ne bi je ovi baštovani zamenili ni jednom drugom. Biljke su jake, otporne na bolesti, pa i štetočine, narastu više od pola metra, imaju lepo, razgranato stablo s obiljem mesnatih papričica dugih do desetak centimetara, koje su najukusnije kada se ispeku.
Bez obzira na doba godine, na Radetovoj tezgi uvek ima sveže robe. U jeku zime su se brali kelj, prokelj, praziluk, koji se, istina, čuvao ispod folije. Sveži matovilac je bio prava atrakcija. Iz trapova se vadila cvekla, šargarepa, peršun, a narandžaste muskatne tikve, koje su čuvane u šupi, obećavale su slasnu bundevaru.
I, na kraju – kad ste u mogućnosti, izaberite staru sortu. Pružite joj priliku čak i kada je po osobinama novija bolja u nekim karakteristikama. To bi trebalo da bude doprinos svakog od nas očuvanju starih i proverenih sorti i zalog budućnosti novih generacija. Rad u bašti je naporan i težak, zahteva mnogo truda, vremena i ljubavi i treba da vam vrati zadovoljstvom kada vidite sve to obilje koje vam priroda vraća, a koje ste baš vi stvorili svojom rukom. Tako smo se i rastali sa čika Radetom…
Starim sortama se i dalje trguje, i to uglavno putem internet-oglasa, ili u malim semenarnicama, na pijacama, iz ruke u ruku. Zbog ovakvog odnosa struke i zakona prema starim i nasleđenim sortama dolazi do nekontrolisanog ukrštanja, gubutka izvornih osobina sorte… Ukoliko se i odlučimo za proizvodnju neke stare i proverene sorte povrća, postavlja se pitanje da li smo kupili seme baš one sorte koja je opisana u nekoj staroj knjizi, priči starijih. Uglavnom kupujemo sa rezervom.
S. Mujanović
Dobro jutro broj 563 – Mart 2019.
