Dajte mi dve godine da rešim problem kvalitetnog sertifikovanog sadnog materijala koji godinama muči malinare u Srbiji. Za to nisu potrebni veliki novci, samo jaka volja i znanje. A od toga zavisi sudbina proizvodnje i izvoza „crvenog zlata“, po kojem nas prepoznaju u svetu, koje je jedna od bitnih izvoznih stavki u državnom budžetu i u razvoju Srbije, i koje je još uvek i – naša šansa. Porazna je činjenica da smo u malinarstvu, koje je još uvek, ne samo naš iskorak, nego i naša šansa, najmanje uradili na uvođenju savremenih tehnologija.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
Ovu izjavu profesora novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dr Zorana Keserovića čuli smo na nedavnom velikom skupu malinara u Agro klubu Ministarstva poljoprivrede, na kojem je najavljena platforma za spas malinarstva Srbije. Božo Joković, direktor Zadruge „Agro eko voće“ iz Arilja koji je sazvao malinare, postavio je alarmantno pitanje – da li ćemo izgubiti malinu kao vodeći izvozni proizvod s izuzetnom pozicijom na tržištu Evrope i sveta? Podržali su ga predstavnici malinarskih udruženja, zadruga i poljoprivrednih savetodavnih službi iz svih krajeva Srbije, a čuli prisutni poslenici Ministarstva, Komore, Zadružnog saveza Srbije…
Uvozne sadnice sa rakom korena
Reakciju profesora Keserovića izazvalo je pitanje Vladimira Pantovića, proizvođača maline iz Raške, koji se požalio na kvalitet uvoznih sertifikovanih sadnica. Posvetio se malini i imao je, kaže, kvalitetan zasad, ali je želeo vrhunsku tehnologiju i vrhunske rezultate pa je postavio protivgradne mreže, instalirao sistem nadovnjavanja, i u to uložio svu svoju imovinu.
– Kupio sam sertifikovane uvozne sadnice, pregledane u jednom od naših instituta, ali su one imale rak korena i više od pola zasada je umrlo u startu – požalio se Pantović. – Prodavac sadnog materijala me je obeštetio novim sadnicama, ali to malo može da pomogne. Kada rak jednom uđe u malinjak, zemlja je uništena za najmanje pet do sedam godina. Tu je najmanji problem novac. Lako bih prešao preko toga i kupio novi sadni materijal. Problem je i što u sledećoj godini, umesto da sam ubrao 2,5 do 3 tone maline koje sam mogao tada da prodam po sedamsto do osamsto dinara i da zaradim do dva miliona dinara, ja nisam imao nijedno zrno. Ne bih imao ni danas, da sticajem okolnosti nisam upoznao doktora Rajkovića, biohemičara koji je bio svetlo na kraju tunela i dao mi preparate kojima sam uspeo da izlečim rak korena.
Gubici su i dalje veliki, jer je ove godine računao na pet do sedam tona a možda će imati tonu i po, objašnjava Pantović koji prave rezultate lečenja malinjaka očekuje sledeće godine. Ako se rak vrati, njegov zasad je izgubljen. Predstoji mu pauza od više godina ili da bageri izvade kompletnu zemlju u kojoj je bio zasad. I opet niste sigurni u sadnice koje kupite. Kaže da su ga mnogi zvali iz cele Srbije sa sličnim problemom.
Bolna tačka srpskog malinarstva
-Svesni smo toga da je potrebno unaprediti njenu proizvodnju da bi malina opstala i ostala naše „crveno zlato“. I nema nikakve dileme da će malina igrati veliku ulogu u ekonomskom razvoju Srbije u budućnosti. I ne samo to, već i u demografskom i socijalnom razvoju. Mladi ljudi ostaju na selu zahvaljujući toj proizvodnji – rekao je, između ostalog, profesor Keserović.
Dodao je da svi govore o problemu grada i niskih temperatura, a to se rešava tehnologijom proizvodnje koja je prilagođena klimatskim promenama. Da li je moguće da nema više od jedan odsto zasada maline s protivgradnim mrežama ili mrežama za zasenjivanje? Koliko zasada imamo u sistemu navodnjavanja, možda 3 do 4 odsto, što je jako malo. Nove tehnologije omogućiće da ne gledate u nebo u strahu od nevremena, a moramo imati i kvalitetan sadni materijal, a onda rešiti pitanje odnosa proizvođača i otkupljivača. To je platforma koju bi država trebalo da razmatra, a mi da je predstavimo – objasnio je dr Keserović, osvrnuvši se i na posebno teško pitanje obezbeđenja vrhunskog sadnog materijala kakav naši malinari zaslužu i s pravom očekuju.
– To je bolna tačka srpskog malinarstva. Stalno sam se pitao zašto nije urađena selekcija klonova „vilameta“ i „mikera“, a sada mislim da bih mogao da se posvetim takvom poduhvatu. Imam dobru saradnju s Holandijom, koja je čist primer i gde postoji predosnovni sadni materijal koji se čuva u Grin hausu. Bazni materijal, kakav je naš sadni materijal bio do 2005-2006. godine kada je iskrčen zbog Phytophora, bolje da je takav i ostao nego da uzimamo sadnice iz proizvodnih zasada, što se sada dešava – rekao je dr Keserović.
Naglasio je da za državu to ne bi bio veliki izdatak, a da bi dobrobit i dobit bila mnogo veća .
– Nije problem za državu da izdvoji sredstva, ne treba mnogo, dve-tri godine da izaberemo klonove, da stvorimo predosnovni sadni materijal, da imamo bazni materijal, sertifikovan materijal. Mnogo je važno imati kvalitetan sadni materijal i bitno je da se uradi selekcija „vilameta“ i „mikera“. U narednom periodu, što se tiče podsticaja, dao bih prednost podizanju zasada s protivgradnim mrežama, sa zasenjivanjem, dao bih prednost proizvodnji kvalitetnog sadnog materijala. U Srbiji nema sertifikovanog sadnog materijala što se maline tiče, i to bih rešio za dve godine. To je vrlo važna karika za napredak malinarstva – izričit je prof. dr Zoran Keserović.
