Poznato je da su drvenaste voćke otporne na niske zimske temperature i retko izmrzavaju čak i kada zima zakorači duboko u minus. Kod žbunastih vrsta to je nešto drugačije. One su prilično osetljive na zimu, pogotovo golomrazicu. Među njima po osetljivosti prednjači kupina, ali, ne i svake godine, i ne podjednako u svakom voćnjaku.
Piše: Svetlana Mujanović
Naime, otpornost na zimske mrazeve kod svih voćaka u mnogome zavisi od primenjenih agrotehničkih mera u vegetaciji, i od trenutnog kondicionog i zdravstenog stanja tokom zime. Nadzemni organi drvenastih voćaka izdržavaju temperaturu i do -35 stepeni, dok koren strada već na -9 stepeni. A nadzemni delovi kupine stradaju već na -18 stepeni.
Ako se na nadzemnom delu svih voćaka posmatraju pojedinačni organi, vidi se da su na niske zimske temperature najosetljiviji cvetni pupoljci, slede lisni, pa drveni. A, ako se analizira samo prirast, zapaža se da tanje i sitnije grančice i izdanci pre stradaju od golomrazice, odnosno, niskih temperatura bez snega, od onih debljih.
Za otpornost voćaka i uspešno prevazilaženje kritičnih niskih temperatura od velike važnosti je da one što ranije završe vegetaciju. U voćkama dobro pripremljenim za zimsko mirovanje, organske materije iz listova su još pre zime, pre nego što su oni otpali, „migrirale“ u grančice, grane, deblo pa koren. U našim klimatskim uslovima listovi otpadaju u vreme kratkog dana, a u tom delu godine srednje dnevne temperature su ispod 15 stepeni. Veoma je važno da voda u tkivima što pre pređe iz takozvanog slobodnog u vezano stanje, a sa snižavanjem temparature počinje i postepeno kaljenje voćaka. Kaljenje u stvari počinje čim voćke prestanu da rastu i one se postepeno uvode u zimsko mirovanje i postaju spremne za predstojeće niske temperature.
Ali, gde su ravni tereni i pored reka, ovaj redosled priroda ume da pobrka, da produži lepe jesenje dane i poremeti „biološki sat“ kupine, i da posle takozvanog Miholjskog leta, naprečac pošalje zimu. Pa tako, posebno u godinama sa slabim snežnim pokrivačem, u toku zime, i pored kaljenja, u takvim zasadima kupina može da izmrzne. Zbog toga je valja utopliti, odnosno pokriti, ili, kako to voćari u šali kažu, „obući“.
Pokriva se kasno u jesen, a u zavisnosti od regiona i od spoljašnjih temperatura, to je od kraja oktobra do sredine decembra meseca. Pre nego što se utopli, kupinu valja pripremiti za zimski san. Lastari se prvo odvoje od naslona, žbunovi se orežu, oni koji ostaju oprskaju se nekim od fungicida na bazi bakra i, kada se prosuše, polegnu po zemlji u pravcu redova, ispod se postave mamci za miševe i tek tada može da počne utopljavanje.
Za pokrivanje kupine obično se koriste kukuruzni ostaci – šaša. Mogu i zdrave grančice ostale od prošlogodišnje rezidbe, krupna slama, stabljike suncokreta… Valja paziti da pokrivač bude organski. Nije preporučljivo da se koristi najlon jer ispod njega lastari mogu da se „upare“ i započne proces truljenja. Pokriva se u pravcu reda, nikada popreko. Ovako utopljena kupina je zaštićena od izmrzavanja i u proleće, čim se pokrivač ukloni, svi izdanci kreću istovremeno.
