Borovnica je ekonomski interesantno voće i površine se naglo šire. U Srbiji zauzima oko 1.400 hektara. Uglavnom radi se o američkoj visoko žbunastoj borovnici koja zahteva kiselu sredinu, zalivanje i redovnu ishranu. Koriste se sertifikovane sadnice iz inostranstva (Holandija, Poljska, Austrija, USA i neke druge zemlje), a delimično se proizvode i kod nas.
Sadi se u zemlju uz dodavanje treseta, sumpora, piljevine i kiselih đubriva. U novije vreme sve više se gaji u velikim saksijama ili vrećama sa supstratom napravljenm za ovu svrhu. Svaki od ovih načina gajenja ima prednosti i nedostatke. Ipak, najveći problemi u proizvodnji proizilaze iz neadekvatne ishrane i zalivanja, dok se bolesti i štetočine manje javljaju i uglavnom leče preventivno.
Nepoželjni herbicidi
Da bi se dobili krupniji plodovi prve klase kao uslov za izvoz, ishrana, zalivanje i orezivanje moraju biti na najvišem nivou. Borovnica zahteva stalno prisustvo stručnjaka i dobro poznavanje biologije. Da ne bi došlo do pojave štetočina i bolesti u zasadima izvodi se preventivna zaštita. Mnoge bolesti još uvek nisu determinisane. Primena sredstava za zaštitu bilja nije u celosti zakonski dozvoljena pa se koriste registracije iz pojedinih zemalja EU ili najčešće uvoznika.
Ove godine, zbog čestih kiša, najveći problemi su bili korovi. Prisustvo korova pogubno utiče na razvoj i na rod, jer su dominantni u korišćenju hrane u odnosu na borovnicu koja ima žiličasti koren. Travni pojas između redova se obično prska propizamidom (Kerb) u količinama 2,5 litara po hektaru, ili glifosinat amoniumom (Basta ili Sirius) – 3,75 l/ha. Borovnica je osetljiva na herbicide i prska se samo između redova kada je mirno vreme ili se koriste zaštitnici.