Pasulj je jedno od omiljenih jela na srpskim trpezama, ali iz godine u godine proizvođači se sve ređe odlučuju za to da ga proizvode, a mnogi koji su decenijama posvećeni uzgoju te kulture, polako odustaju. Razlog je, uglavnom, neisplativost. Ipak, Goran Minić iz sela Razgojna kod Leskovca ostaje veran toj mahunarki i porodičnoj tradiciji.
Piše: Andrijana Glišić
Trideset godina traje porodična proizvodnja pasulja u porodici Minić. Ranije su ga, priča Goran za “Dobro jutro”, sadili zajedno s kukuruzom – tri reda kukuruza, pa dva reda pasulja i tako naizmenično.
To smo radili zbog hladovine – kaže. – Više mu odgovara kada je zaklonjen od sunca i kada je u hladu kukuruza. Međutim, u poslednjim godinama prestali smo to da radimo i sejemo ga odvojeno, jer hemija koja se koristi u proizvodnji kukuruza ne odgovara pasulju. Imamo tri sorte – šareni, domaću roze sortu koja je duguljasta i beli gradištanac. Odlučili smo se za te sorte, jer nemaju lozu i beru se odjednom, u isto vreme.
Posla sve više, prinosi sve manji
Kod same setve najvažnije je da zemljište bude vlažno. On ga sadi od 10. do 20. aprila, uglavnom u periodu kada se seje i kukuruz. Kako su klimatske promene sve veće i javljaju se i pozni mrazevi, rizično je posaditi ga ranije, jer mraz može da ga ošteti.
Bolje uspeva na lakšim zemljištima. Mi i nemamo teška u našem kraju. Bitna je i prihrana, i to veoma. Jesenje đubrivo stavljamo prilikom sadnje. Posle toga mu ni ne treba mnogo azotnog đubriva, može da se prihrani preko lista jednom ili dva puta i nije mnogo zahtevan.
Mahunarke su, napominje, vrlo dobre za zemlju, jer oslobađaju azot u nju. Posle pasulja, savetuje, naredne godine veoma je dobro da na toj zemlji budu posejani kukuruz, žitarice ili generalno biljke koja imaju veće potrebe za azotom.
Zaštitu stavljamo uglavnom pre same sadnje. Posle nje traži dosta vlage. Najviše mu je potrebna u periodu nalivanja zrna. Njegov koren je jako plitko i čim pet do šest dana nema padavina, to odmah oseti. Uglavnom ga zalivamo na sedam dana. Najbolje je imati sistem kap po kap, iako mi trenutno zalivamo tuševima.
Ranijih godina, to su bili ogromni grmovi i to je bilo bez prskanja. Sada se i više prska i navodnjava, zahtevi su sve veći, ali su nekadašnji prinosi teško ostvarivi. Minići po hektaru dobijaju maksimalno dve tone.
Kad se dobro osuši, lako se čuva
Prvi rod na njegovim parcelama, kaže, stiže početkom avgusta. Prodaje ga uglavnom na pijacama. Iako nije toliko isplativo, jer ne može da zaradi koliko bi zaista trebalo, od pasulja ne odustaje. To je biljka koja se ne kvari, pa može da je prodaje u toku cele godine. Kako se teško kvari, nije ni zahtevan za čuvanje u zimskim mesecima. Naprotiv, hladniji uslovi mu baš i odgovaraju.
Podnosi hladnu temperaturu. Trebalo bi da ga čuvamo na promaji ili na tavanu. Bitno je da tu nema vlage, jer u tom slučaju može da proklija i nabubri, pa samim tim ne može lako da se skuva. U podrumu ga ne bi trebalo skladištiti, jer tu ima vlage, a ako nabubri, osim što se teško kuva, može i da propadne u takvim uslovima čuvanja.
Savetuje da ga na tavanu čuvamo tako da i tamo bude razređen – zrna treba složiti jedno na drugo, ali da to u visinu ne ode iznad 20 do 30 centimetara. I, kaže, treba ga prethodno dobro osušiti.
Kad ga oberemo, stavimo ga na betonsko igralište koje imamo u blizini i pređemo traktorom preko njega. Pokupimo grašovinu i posle ga osušimo. Nikako baš na suncu, jer u tom slučaju može da dobije boju i da potamni.
Dobro uskladišten i sačuvan pasulj, onda, dolazi u lonce i šerpe. Goran kaže da se bele sorte pasulja brže i bolje kuvaju od tamnijih, posebno tetovac, ali su tamnije slađe za jelo. Zrno se kod belih sorti više raspada i zato su one bolje za ređi pasulj. Tamnije sorte su više za prebranac i gušće varijante.
Svakako, ne treba zaboraviti i da je pasulj bogat proteinima, ugljenim hidratima, vitaminima i nakon sušenja, ne gubi te vrednosti.
Klima umanjuje prinos
Što se tiče bolesti, Goranovo iskustvo kaže da pasulj napadaju grinje i vaške. Poseban tretman sprovodi u vreme cvetanja i, kada pasulj počne da pravi prvu mahunu, da se kasnije ne bi pojavio žižak koji je, inače, čest gost i to vrlo opasan. U kišnom periodu, kada je list duže vreme vlažan, u njegovoj bašti bilo je problema i s plamenjačama i antraknozom. Klimatske promene, dodaje, značajno su počele da utiču na prinos i rod.
