Zvuči apsurdno, ali i pored obilja starih dobrih sorti, danas trpezama u Srbiji gospodari pasulj iz uvoza. Mahunarke nam, pored domaćeg blaga, stižu iz Kine, Azerbejdžana, Kazahstana, Tadžikistana…
Kada kažemo stare sorte pasulja, prvo pomislimo na tetovac. Pasulj danas mnogi razlikuju samo po boji, ali najčešće ga u kupovini nazivaju beli, žuti ili šareni. Ipak, u svetu ovih mahunarki na našem podneblju postoje pravi biseri, uglavnom starih, zaboravljenih sorti. Njihova sudbina i opstanak zavise od hobista i zaljubljenika u stare autohtone sorte, koji ga seju u ograničenim količinama, razmenjujući sa drugim posvećenicima dragoceno seme.
Kada se kaže zlatar ili rozan, retko ko će shvatiti da je reč o pasulju, a još manje da je reč o autohtonim srpskim sortama. Danas ga gaje na nivou slučajnosti, odnosno retki su oni koji u baštama imaju stare i retke sorte pasulja. Istu sudbinu doživljava i đulan. Nešto bolje je prošao autohtoni gradištanac, koga na pijacama još i ima. Nažalost, i pored obilja naših starih dobrih sorti, danas trpezama u Srbiji gospodari pasulj iz uvoza. Mahunarke nam, pored domaćeg blaga, stižu iz Kine, Azerbejdžana, Kazahstana, Tadžikistana…
Rozan
Danas je ova sorta gotovo nepoznata kod nas. Retko ko je čuo da postoji sorta pasulja pod tim imenom, a još su ređi oni koji ga gaje. Ime je dobio po ujednačenoj puder roze boji zrna. Rozan daje izduženi plod, izuzetnog sjaja. Nekada se dosta sejao u Vojvodini, a oni koji su ga probali, tvrde da je na vrhu liste po ukusu. Na žalost, danas ga seju samo hobisti. Osim što je izuzetno ukusan, ovaj pasulj je kao sorta vrlo otporan i nezahtevan. Reč je o niskoj sorti, kojoj ne treba pritka i izuzetno je rodna.
Zlatar
Stara srpska autohtona sorta, koja se nekada sejala širom zemlje, danas je gotovo izumrla. Imaju je tek retki pojedinci. Ako imate sreće, naći ćete ga kod baka na selu, a prepoznaćete ga po jedinstvenoj zlatno-oker boji. Pretpostavlja se da je u narodu i dobio ime po jedinstvenoj nijansi, koja podseća na patinirano zlato. Ovaj pasulj raste nisko, svrstavajući se među takozvane čučavce. Stiže rano za berbu i veoma je rodan. Zrno se u kuvanju ne raspada, već ostaje celo. Prati ga glas da je veoma pikantan, slatkog ukusa i da po kvalitetu odudara od mnogih sorti. Zlatar je otporan na bolesti. Seje se po 5 ili 6 zrna u odžak. Traži redovno zalivanje, a ako je suša, i đubrenje. Zauzvrat daje odličan prinos.
Đulan
Đulan je takođe stara srpska sorta pasulja. Danas je skoro nepoznata i može se pronaći u tek nekoj maloj bašti, koja se još održava u zabačenim delovima zemlje. Đulan daje sitno zrno bele boje, srebrnastog odsjaja. Izuzetno je slastan i spada u jednu od najukusnijih sorti pasulja. Sorta je niska, seje se krajem aprila i početkom maja, a u kućice se stavljaju po 4 semenke.
Žuti tetovac
Ova sorta pasulja ima više naziva. Prepoznaju ga i kao kulaša ili kuruzara. Reč je o staroj sorti, koja se nekada najviše gajila u Bosni, a danas ga sporadično ima na prostoru Srbije. O njemu se zna da ima odličan rod i ukus, ali neki izvori tvrde da je najskuplji. Jedan kilogram ovog pasulja na pijaci, ako imate sreće da ga nađete, dvostruko je skuplji od danas dostupnih sorti pasulja. Žuti tetovac je visoka sorta i najbolje je da se seje uz kukuruz.
Gradištanac
Pasulj koji se ukrčka očas posla, mek kao duša. Tako uglavnom pasulj gradištanac opisuju domaćice koje ga kuvaju. A njegovo ime otkriva mu poreklo. Potiče iz Velikog Gradišta, braničevskog gradića pored Dunava. Okolna sela imaju peščanu zemlju koja odgovara gradištancu. Nekada je bio zaštitni znak ovog kraja, a danas je gotovo istrebljen. Otkako se kukuruz ne bere ručno već mašinski, ova sorta skoro je napustila polja pored Dunava na kojima je nastao. Danas u Braničevu pokušavaju da mu vrate staru slavu i popularnost. Za pohvalu je što žele da ga brendiraju i ponude turistima. Zamisao je da ga nude u malim jutenim pakovanjima kao suvenir. Istovremeno, podstiču odgajivače da ga seju u svojim baštama. Jedan od retkih koji gaji gradištanac u ovom kraju, jeste sveštenih iz sela Desine. On ovu autohtonu sortu čuva od zaborava u svojoj organskoj bašti.
U Srbiji svake godine organizuje se na desetine raznoraznih „pasuljijada“. Gotovo da nema grada ili kraja u kome se bar jednom godišnje ne potpale kotlići u kojima se krčka jedno najzastupljenijih jela. Osvajaju se zlatni i srebrni kotlići, nagrade i medalje, žiri isproba na desetine tanjira kuvanog pasulja. Ali, ni na jednoj od ovih takmičarskih i gurmanskih svetkovina ne pominju se naše stare sorte. A još manje se krčkaju u kotlićima i loncima na domaćim šporetima.
