Uz puzeće vrste roda Lonicera sve su popularnije i grmolike. Najlepša među njima je Lonicera tatarica, tatarski orlovi nokti (kozja krv ili božiji cvet). Poreklom je iz stepskih delova Azije, što nagoveštava da je to biljka skromnih zahteva. Ime je dobila po renesansnom botaničaru Adamu Loniceru. Sve biljke iz ovog roda proučio je i dao im kratak opis engleski pisac Samuel Pepys, koji je zabeležio da cvetovi, prelepe cvetne trubice, umesto zvuka šire miris. Slatki cvetni miris sadržiži notu jasmina, narandže, meda i drvenastih nijansi. Toliko je opojan da privlači pčele i insekte, a u Americi gde se gaji kao ukrasna biljka od sredine 18. veka, privlači i ptice i leptire.
– Lonicera tatarica je veoma elegantna i korisna biljka (žbun), koja može da zaštiti od pogleda znatiželjnih prolaznika, ulepša vrt ili neku neuglednu površinu, ali i da oplemeni goli zid, ogradu – kaže Tihomir Anđelković, rasadničar iz Pridvorice kod Smederevske Palanke. – Raste visoko i u širinu, pa je za njen uzgoj potrebno malo više prostora. Veoma je otporna na mrazeve. Često se događa, da iako je listopadna biljka, zbog ranog buđenja, na zaštićenim položajima istera mladice, čak i pre nego što lišće u jesen opadne. Mladim lisnim i vršnim izbojcima ne smetaju mrazevi koliko ledena kiša kad stegne zima.
Iako je skromnih zahteva, ova biljka najbolje uspeva na plodnom zemljištu, a prija joj zalivanje i prihranjivanje, posebno kad raste i cveta. Voli sunčana mesta u vrtu.
Naraste do četiri metra, ali se orezivanjem može formirati kruna i odrediti visina. Listovi su joj ovalni, dužine od tri do šest centimetara, dok su cvetovi, prekrasne trubice (bele, ružičaste, kremružičaste i tamnije) s izbačenim prašnicima, sakupljeni u cvasti. U parovima smeštene cvasti javljaju se u maju i junu, a u avgustu umesto njih pojavljuju se svetlocrvene bobice, koje najavljuju skori dolazak jeseni.
Gaji se kao soliter u vrtu. Kao živa ograda sadi se na razmak od 60 centimetara. Ako se kombinuje s četinarima postiže se pun efekat i sadi se na razmaku od 120 centimetara.
Razmnožava se semenom, ali je to veoma dug proces, kao kod vinove loze, ali i iz reznica tako što se skidaju jednogodišnji lastari dužine 15 centimetara s dva pupoljka i pobodu u zemlju pomešanu s peskom. Zalivaju se i neguju, a kad se ožile idu u školu, dok ne dostignu visinu od jednog metra, a zatim se isporučuju kupcima.
Postoji više sorti lonicera koje se razlikuju po načinu rasta, obliku listova i boji cvetova. Tako je, na primer, alba ili zabelli niskog rasta s tamnoružičastim cvetovima. Lonicera pileata ima sasvim drugačije osobine. Raste u širinu, a naraste pola metra i nešto više, pa je zato odličan pokrivač tla, ili nižih zidova. Cvetovi su joj neprimetni, ali su plodovi (bobice) lepe ljubičaste boje i veoma dekorativno deluju na biljci.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 541 – Maj 2017.
