Povrće ima velike potrebe za vodom tokom čitave vegetacije, posebno u proizvodnji u zaštićenom prostoru, ali i u proizvodnji na otvorenom polju, bez obzira na vreme, način i sistem proizvodnje povrća. Razlog za to je činjenica da povrće ima mali sadržaj suve materije. On se kreće od 4 do 5 % kod krastavca, kornišona, paradajza, paprike, pa najviše od 35 do 45 % kod belog luka. Razlika do sto posto je praktično voda, i to znači da u svim vegetativnim i generativnim organima povrća sadržaj vode se kreće od 60 do 95 %. Da bi biljka u svako doba i sve vreme mogla da ima dovoljno vode u korenovom sistemu, stablu, a naročito u listovima, kod plodovitog povrća i u plodovima, mora joj u toku vegetacije biti obezbeđena uvek i sve vreme optimalna količina vode.
Piše: Prof. Dr Žarko Ilin
Naravno, količina vode u zemljištu ne bi smela da bude prevelika, jer se tada korenov sistem guši. Takođe, količina vode ne sme da ide ispod tačke venjenja, jer će biljke propasti. Na našim geografskim širinama u toku vegetacionog perioda, u nekom referentnom periodu u proseku padne od 350 do 400 mm kiše, a u toku čitave godine negde oko 600 mm vodenog taloga. To apsolutno nije dovoljno za većinu povrtarskih vrsta, za većinu povrća duge vegetacije potrebno 750 mm taloga, dok kod kultura kraće vegetacije nivo taloga treba da se kreće između 250 i 400 mm.
U svakom slučaju, povrće je praktično nemoguće proizvoditi bez dodatnog navodnjavanja, zato što se većina povrtarskih vrsta proizvodi preko rasada, tako da se već od samog početka proizvodnje, neposredno nakon sadnje, počinje sa zalivanjem.
Obično je deficit padavina u prosečnoj godini između 150 i 200 mm, ali pošto u referentnom periodu od 30 godina ekstremno sušnih godina bude preko 40 posto, deficit padavina je tad između 300 i 500 mm. Ova godina do sada je ekstremno sušna, zbog veoma malih količina padavina u predzimskom, zimskom i ranoprolećnom periodu, a ceo maj su obeležile visoke vrućine. Pošto ne možemo da predvidimo kakva će godina biti, profesionalni proizvođači i agronomi, ali i povrtari u baštama u toku vegetacije moraju obezbediti u proizvodnji rasada od minimum 80 do 160 mm taloga, obično dodatog navodnjavanjem, dok u proizvodnji na otvorenom polju mora biti minimum 150 pa do 300 mm, a u ekstremno sušnim godinama od 300 do 500 dodatih milimetara.
Šta su razlozi za to? Pre svega, slabo razvijen korenov sistem, koji se kod većine povrtarskih vrsta nalazi u oraničnom sloju na dubini od svega 20 do 30 cm – tako je kod crnog luka, belog luka, praziluka, vlašca, paprike iz rasada, paradajza iz rasada, kupusnjača. Kod malog broja povrtarskih vrsta korenov sistem može da dosegne 40 do 60 cm, što znači da se iz tog plitkog oraničnog sloja vrlo brzo troše zalihe. Samo pojedine povrtarske vrste, kao što je paradajz iz direktne setve semena ili cvekla, lubenica ili dinja imaju korenov sistem koji prodire na dubinu od 1,5 do 3 m i kod njih se bolje koriste zalihe vlage iz dubljih slojeva.
Teži posao na lakšim zemljištima
Na potrošnju vode u značajnoj meri utiče i nadzemna vegetativna masa. Kod većine povrtarskih vrsta radi se o veoma velikoj lisnoj površini: velikom broju listova gusto raspoređenih s velikom transpiracionom površinom, sa koje se vrlo lako i brzo odaje velika količina vode. Zato je neophodno obezbediti dovoljnu količinu vode. Takođe, listovi su obično krupni i debeli, sočni, s izraženim krupnim stomama, kroz koje se transpiracijom vrlo lako odaju velike količine vode, kako bi se biljka rashladila. Zbog svega toga, biljkama je u svako doba potrebna određena količina vode.
Na lakšim zemljištima voda isparava lakše i brže, a na težim zemljištima evaporacija je slabija. Zato uvek na umu treba imati tip zemljišta na kome se povrće proizvodi. Na evapotranspiraciju značajno utiče i nivo agrotehnike. Što je on viši, potrebno je manje vode i za hlađenje biljaka, a i manje vode isparava.
Navodnjavanje je prava nauka i veliko umeće potrebno je da bi bilo delotvorno i uspešno. U praksi postoji veliki broj metoda za određivanje optimalne količine vode u zemljištu i biljkama, preko 65 najrazličitijih metoda. Sve imaju za cilj da napajanje povrtnjaka i povrća bude ravnomerno, odmereno i dovoljno sve vreme vegetacije, ali nikad ne i preterano.
U protivnom, ako dođe do naglog zasušenja, ogrubi korenov sistem, ožuti lišće, opadaju listovi. Ili, ako se naglo poveća količina vode zbog padavina i navodnjavanja, dolazi do gušenja korenovog sistema, do zaustavljanja porasta biljaka, odbacivanja cvetova, čak i odbacivanja plodova.
Veštačka kiša najčešća, „kap po kap“ najbolji
Što se tiče tehnike navodnjavanja postoje različiti načini dodavanja vode u potrebnoj fazi rasta i razvića. Najstarije metode su i brazdama prelivanjem i one su se koristile u Starom Rimu i kod Egipćana, Grka pa sve do današnjih dana, a primenjuju se danas čak i u najrazvijenijim zemljama, ali na manjim površinama, u baštama. Ovi načini navodnjavanja troše enormne količine vode, a obično u vreme kad je potrebno najviše vode, nje nema dovoljno u blizini. Ali, opstaju, jer najbolje obezbeđuju sadržaj vlage u zemljištu po dubini čitavog oraničnog sloja, pa biljke vrlo lako usvajaju vode baš onoliko koliko im treba.
Postoje i drugi metodi, kao što je orošavanje, mikrokišenje, i naravno, kapanje.
Kod većine profesionalnih proizvođača na velikim površinama navodnjavanje je obično orošavanjem, odnosno, veštačkom kišom ili čak mikrokišenjem običnim rasprskivačima. Ta tehnika može da bude od prirasnih kišnih krila, pokretnih kišnih krila, tifonima, linearima i centar-pivotima. U poslednjih 50 godina svedoci smo velikih klimatskih promena i da u regionima u kojima je potrebna voda za proizvodnju povrća, nje nema dovoljno. Zato su razvijani „kap po kap“ sistemi. Suština je da se u toku vegetacione proizvodnje biljkama u zonu korenovog sistema dodaje tačno potrebna količina vode od 2 do 8 m na dužni metar. Ovaj način navodnjavanja ima prednosti u odnosu na sve do sada navedene, jer je lakše racionalno i precizno dozirati količinu vode, ali i hrane. Nedostaci su što je skup i zahteva posebnu, specifičnu mehanizaciju ili opremu, kako bi biljke uvek imale dovoljnu količinu vode.
Rani krompir
Zahteva da sadržaj vlage u zemljištu, od marta do najkasnije polovine juna, bude između 260 i 280 mm. Da bismo održavali vlažnost zemljišta na nivou 70 posto poljskog vodnog kapaciteta, obično je potrebno između dva do tri navodnjavanja u zalivnim normama od oko 30 mm, što znači da je neki deficit vlage u proizvodnji ranog krompira u proseku od 40 do 80, pa čak i do 90 mm koje je neophodno dodati navodnjavanjem.
Kupusnjače
Zahtevaju od 360 do 430 mm. Sadržaj vlage u zemljištu zbog slabo razvijenog korena treba održavati na nivou od 80 % poljskog vodnog kapaciteta, a zalivne norme su između 20 i 30 mm i deficit padavina u toku vegetacione sezone na nivou između 90 i 160 mm.
Krompir
Pošto je fiziološki zreo krompir mnogo duže vegetacije, neophodan sadržaj vlage je znatno veći i kreće se na nivou od 460 do 480 mm, pri tome sadržaj vlage treba održavati na nivou od 70 do 80 procenata, zalivne norme su u početnim fazama, dok se ne razvije nadzemna vegetativna masa, na nivou od 30 mm, a kad se nadzemna vegetativna masa razvije i formiraju krtole u zemljištu, zalivna norma treba da iznosi 40 mm, a deficit vlage u zemljištu 120 do 200 mm.
Moguće je da je u ekstremno sušnim godinama, kao što su bile 2011, 2012, 2017, 2021, pa evo i ova godina, neophodno obezbediti navodnjavanje i do 500 mm.
Paradajz
Zahteva između 450 i 520 mm u vegetacionom periodu, da bi održavali vlažnost zemljišta na nivou od 70 do 80 posto poljskog vodnog kapaciteta, a zalivne norme odmah nakon sadnje treba da budu između 15 i 20 mm, u fazi dobrog ukorenjavanja oko 30 mm, i u fazi dobro razvijenog vegetativnog dela i sazrevanja plodova 50 mm zalivne norme. To znači da u našim agroekološkim uslovima deficit padavina iznosi 250 do 300 mm.
Lubenice i dinje
Dobro se mogu uzgajati i bez dodatnog navodnjavanja. Tada je obično sadržaj suve materije znatno veći, kao i sadržaj šećera i one su mnogo slađe, međutim, tada su prinosi izuzetno niski. Zato, da bi ostvarili visoke prinose, nešto lošijeg kvaliteta plodova, neophodno je obezbediti 40 do 60 mm, održavati vlažnost zemljišta od 70 posto poljskog vodnog kapaciteta, a deficit padavina je 80 do 120 mm.
Crni luk
Ako se proizvodi direktnom setvom semena i iz rasada, neophodno je obezbediti sadržaj vlage u zemljištu između 480 i 540 mm, u zavisnosti od vremena proizvodnje. Jedino luk iz arpadžika nije neophodno navodnjavati da bi biljka u ekstremno sušnim uslovima, u početnim fazama rasta i razvića živela parazitskim načinom života na račun te matične lukovice i da bi obezbedila donošenje glavice.
Međutim, i ovaj luk, kao i luk pri proizvodnji direktnom setvom semena i pri proizvodnji iz rasada takođe bolje reaguje na navodnjavanje i u takvim uslovima ostvaruje znatno veći prinos.
Krastavac
Velike zahteve za vodom ima i krastavac i oni se kreću od 250 do 400 mm u toku vegetacionog perioda, sadržaj vlage u zemljištu je neophodno održavati na nivou od 70 do 80 posto poljskog vodnog kapaciteta, zalivne norme su 20 do 30 mm, a deficit padavina od 100 do 150 mm, u ekstremno sušnim godinama do 200 mm.
Paprika
Ima još veće zahteve, jer joj je mnogo slabije razvijen korenov sistem od paradajza. Taj sadržaj vlage se u toku vegetacije kreće između 530 i 630 mm, vlažnost zemljišta se održava na nivou od 70 do 85 % poljskog vodnog kapaciteta, zalivne norme su na nivou od oko 30 mm, što znači da u proseku deficit padavina iznosi 240 do 300 mm, a u sušnim godinama čak do 500mm.
Voda ne sme biti hladna
Poslednjih godina već tokom aprila ili maja, a posle u junu i pogotovo julu, avgustu i septembru vladaju enormno visoke temperature, na suncu značajno iznad 45 stepeni Celzijusovih, odnosno, u hladu 37 do 44 stepena C. Tu su velike potrebe za vodom. U takvim uslovima treba koristiti vodu iz vodotokova, nikako ne hladnu, iz bunara. Tako biljka neće doživeti abiotički stres. Ako zalivamo vodom iz bunara, uvek izvesnu količinu moramo povući u neke tankove, burad, da se smlači na 25 do 27 stepeni C. Takođe, ponekad u zimskim mesecima pri proizvodnji u staklenicima i plastenicima vodu je neophodno dodatno zagrevati u tankovima za zagrevanje i držanje vode, kako se ne bi zaledila.
