U pogledu tehnoloških svojstava izdvaja se vilamet, sorta po kojima je naša zemlja prepoznatljiva na svetskom tržištu
Proizvodnja maline u svetu poslednjih decenija beleži tendenciju rasta. Više od 60 odsto proizvodnje se ostvaruje u Evropi, azatim slede Severna i Južna Amerikai Azija. Po ubranim količinama ploda, na evropskom kontinentu na prvom mestu je Rusija, zatim Srbija, Poljska, Ukrajina, Mađarska, Francuska, Španija… Međutim, najveća robna proizvodnja se ostvaruje u Srbiji, jer se više od 95 odsto svežih i prerađenih plodova maline plasira na svetskom tržištu.
Prepoznatnjiv vilamet
Prema navodima dr Aleksandra Leposavića, naučnog saradnika Instituta za voćarstvo u Čačku, najveći deo izvoza maline ostvaruje se ka zapadnoevropskim zemljama, Japanu i SAD, u smrznutom stanju. Ovo su ujedno i najrazvijenija i najzahtevnija tržišta kada je reč o kvalitetu i bezbednosti. Svake godine pred naše, ali i prozvođače maline iz drugih krajeva sveta postavljaju sve strožije kriterijume.
Neprikosnoveno prvo mesto u pogledu tehnoloških svojstava ima sorta vilamet, proizveden u tipičnim agroekološkim uslovima zapadne Srbije, u čijim su brdsko-planinskim područjima koncentrisane dve trećine proizvodnje najkvalitetnije maline u našoj zemlji. Međutim, poslednjih godina sve više se sade polka, polana i druge dvorodne sorte maline. Zastupnjenost vilameta i mikera, sorti po kojima je naša zemlja prepoznatljiva na svetskom tržištu, ispod je devedeset odsto. Zbog pada proizvodnje ove dve sorte pojedini hladnjačari su ih mešali s polanom i polkom. Takođe, u poslednje vreme se pojavljuje problem mešanja sorte miker sa sortom fertodi zamatos. To je dovelo do nezadovoljstva kupaca u Evropi koji su vraćali čitave kontigente..
– Ne treba zapostaviti činjenicu da je naša zemlja po proizvodnji vilameta i mikera prepoznatljiva na svetskom tržištu. Kupci iz inostranstva već četrdeset godina su naviknuti na ove sorte. Njihova zamena sortama koje ni približno ne zadovoljavaju u prinosu i kvalitetu često nema opravdanja. Zbog toga proizvođači u zapanoj Srbiji treba da istraju u gajenju ovih sorti, jer zašto bismo menjali ono po čemu smo rekorderi već 40 godina – kaže dr Leposavić.
Proizvođači koji budu zadržali kvalitet mogu obezbediti siguran plasman plodova. Perspektiva izvoza je vrlo dobra, jer ova voćna vrsta, pored ostalog, ima epitet ekološke, odnosno zdravstveno bezbedne hrane. Posebnu pažnju treba posvetiti bezbednosti i zdravstvenoj ispravnosti proizvoda, a naročito suznačajni virusi u plodovima (noro virusi), zatim valja voditi računa o sadržaju pesticida i onom na šta su kupci ovih proizvoda posebno osetljivi, a to je da oni nisu genetski modifikovani organizmi.
Izvoz se može povećati uz odgovarajuću odgovornost proizvođača i predstavnika hladnjača, ali i marketinške mere, jer potražnja ovog voća je značajna I, što je veoma bitno, stabilna.
Problemi u proizvodnji
Da bi se pobedila oštra konkurencija na tržištu više pažnje se mora posvetiti i tehnologiji proizvodnje. Pokazalo se da povećenje proizvodnih površina u našoj zemlji nije praćeno i boljim prinosa i kvalitetom. Greške se prave u agrotehnici i zaštiti od bolesti i štetočina. Malinjaci se sade čak i u područjima u kojima ne postoji ni minimum uslova za ekonomski isplativu proizvodnju, što sve zajedno čini da je prosečan prinos u Srbiji veoma nizak, a samim tim je i ekonomska računica proizvodnje na nižem nivou.
Ova voćna vrsta mora da se posadi na zdravom zemljištu. Ako je ono zaraženo prouzrokovačima truljenja i raka korena, najmanje četiri godine pre podizanja zasada na njemu treba gajiti okopavine. Prednost imaju duboka, plodna, rastresita, dobro propustljiva, srednje teška i blago kisela zemljišta. Na teškim, veoma kiselim i zabarenim malina brzo propada. Najpoznatija malinogorja nalaze se u brdsko-planinskim predelima po obodu i u zoni bukovih šuma. Ovoj voćki odgovaraju položaji između 400 i 800 metara nadmorske visine na severozapadnim i severoistočnim stranama. Na strmijim terenima treba je saditi na srednjim delovima nagiba jer imaju najpovoljniji vazdušni, vodni i toplotni režim. Nisu dobra mesta na kojima se duže zadržava voda, zatvorene doline i položaji na kojima duvaju hladni, suvi i jaki vetrovi. Dobri predusevi su grašak, pasulj, boranija, soja i strna žita. Ne preporučuju se paradajz, krompir, jagoda, malina, kupina, niti krčevine, ledine i zakorovljena zemljišta. Pre podizanja zasada neophodna je analiza zemljišta na osnovu koje se dodaju potrebna organska i mineralna đubriva.
Poslednjih godina veliki problem u gajenju maline u našoj zemnji je masovno sušenje rodnih zasada. Pored izbora neodgovarajuće parcele, najčešći prouzrokovači sušenja su neke vrste gljiva iz roda Phytophthora, odnosno truležnice korena. Simptomi bolesti se ispoljavaju u vidu iznenadnog i naglog uvenuća i propadanja izdanaka pred kraj proleća i početkom leta.
Poslednjih godina proizvođači malina se susreću i sa masovnom pojavom virusa zamrljanosti lista maline (raspberry leaf blotch virus). Karakteriše ga pojava žutila, hloroze lista, zbog čega dolazi do smanjenja fizioloških funkcija izdanaka. Virus ugrožava biljku, ali se kvalitet plodova iz takvog malinjaka ne dovodi u pitanje. Pored žutila na listovima, se uočavaju i rehuljavi plodovi, koji se prilikom berbe mrve. Međutim, utvrđeno je da takvi plodovi imaju veći sadržaj rastvorljivih suvih materija u odnosu na one koji su iz malinjaka koji nemaju problema sa ovim virusom. Problem je samo u umanjenju prinosa, ali je plod zdrav. Virus se može u velikoj meri držati pod kontrolom (ne i izlečiti) uz korišćenje aminokiselina biljnog porekla.
Nedovoljno kvalitetnog sadnog materijala
Jedan od problema s kojima se susreću naši proizvođači je i nedostatak kvalitetnog sadnog materijala proizvedenog u našoj zemlji. Prema navodima našeg sagovornika, situacija je još nepovoljnija kada je u pitanju uvoz. Često se dešavalo da se uveze zaražen sadni materijal čak i iz država koje nisu poznate po proizvodnji, već su često kupci naših malina. Sortna identičnost, pomološke karakteristike i kvalitet plodova iz zasada koji su podizani takvim sadnim materijalom često je bio pod znakom pitanja. U najvećem broju slučajeva potvrđivano je prisustvo gljive iz roda Phytophthora. Na taj način je zaraženi materijal dospeo i na područja na kojima pre toga nikada nije gajena malina, što znatno otežava njeno dalje širenje.
Dugogodišnja praksa naših proizvođača da podižu malinjake sadnicama iz proizvodnih zasada ili sadnicama iz matičnjaka sumnjivog kvaliteta dovodi do smanjenja prinosa, lošijeg kvaliteta ploda i skraćenja eksploatacionog veka zasada.
Ne treba zapostaviti činjenicu da je proizvodnja sadnica maline vrlo složen i odgovoran posao koji zahteva angažovanje poljoprivrednih stručnjaka različitih profila, ali i dobro obučenih i savesnih radnika. Preduslov uspešne proizvodnje je sortna čistoća i zdravstveno ispravan sadni materijal. Stoga je potrebno sprovesti niz mera koje će doprineti ostvarnju cilja. Neke od njih su kontrola postojećih matičnjaka na prisustvo fitopatogenih gljiva i kontrola zemljišta na kojima se podižu novi matičnjaci. Takođe, nadzor je neophodan i kada je u pitanju izbor odgovarajuće parcele i materijala od kojeg se podižu matičnjaci. Važno je i uspostaviti efikasniji sistem delovanja nacionalne fitosanitarne službe radi zaustavljanja prometa zaraženog sadnog materijala iz registrovanih i neregistrovanih matičnjaka, kao i stroga kontrola i poštovanje zakonskih propisa koji ne dozvoljavaju promet sadnog materijala iz rodnih zasada. Dugoročne mere obuhvataju stvaranje predosnovnog i osnovnog sadnog materijala u naučnim institutima, od koga će se proizvoditi sertifikovani sadni materijal.
KOJU SORTU SADITI
Koju sortu maline izabrati pitanje je koje često zaokuplja proizvođače ove voćne vrste. Ako se u obzir uzmu zahtevi tržišta, rodnost i otpornost prema bolestima i manje povoljnim agroekološkim uslovima, za proizvodne zasade u našoj zemnji od jednorodnih sorti predlažu se vilamet, miker i tjulamin, a od dvorodnih kao vodeća polka, dok heritidž, polana, erika, tjulamedžik i himbo top treba da budu prateće sorte.
Od sredine sedamdesetih godina prošlog veka do današnjih dana vilamet je privredno najznačajnija i najazastupljenija sorta malina u malinogorjima naše zemlje. Izuzetno je rodna. U povoljnim agroekološkim uslovima, uz intenzivnu negu, daje prinose preko 20 tona po hektaru.
Prednosti mikera u odnosu na vilamet su čvršći plodovi, veći sadržaj suve materije, bolja aroma, lepši oblik itd. Nedostaci su veća osetljivost na viruse, kasnije završavanje vegetacije te je osetljiviji na jake zimske mrazeve. Takođe, manje je otporan na sušu, a zbog dugih rodnih grana zahteva dodatni naslon.
Plodovi tjulamina su prvenstveno namenjeni za potrošnju u svežem stanju. Poseban problem u našim uslovima je osetljivost na sušu i izmrzavanje. Preporučuje se za gajenje u područjima u kojima ima uslova za zalivanje.
U poslednje vreme veoma popularna je dvorodna sorta polka. Razlog za to je dobar kvalitet plodova, vreme sazrevanja i izražena otpornost. Plodovi prilikom smrzavanja dobijaju tamniju boju i tako gube na kvalitetu. Sazreva nekoliko dana pre polane i od nje je otpornija na dejstvo negativnih činilaca sredine, naročito na trulež korena. Namenjena je za potrošnju u svežem stanju, ali zbog dobrih tehnoloških karakteristika pogodna je i za razne vidove prerade. Može se gajiti i na višim terenima.
Polana se preporučuje za toplije krajeve, uz obezbeđenje sistema za navodnjavanje. Odlične je rodnosti. Iz jednog pupoljka daje dve rodne grančice. Mana sorte je osetljivost na trulež korena.
Heritidž prvi rod donosi početkom jula, a drugi u toku septembra i oktobra. Zbog kasnog sazrevanja drugog roda ne preporučuje se za gajenje na većim nadmorskim visinama jer ne uspeva da iznese ceo rod.
S. Malinović
Dobro jutro broj 541 – Maj 2017.
