Bosiljak (Ocimum basilicum L.) je jednogodišnja zeljasta biljka koja se gaji zbog nadzemnih organa, a njena upotreba je široko rasprostranjena. Od davnina je poznat kao začin. Smatra se da potiče iz Indije, a danas se najviše upotrebljava u Francuskoj i Italiji. Narasta do 80 centimetara. Stabljika je uspravna, a listovi jajasti s oštrim vrhom. Veličina im se povećava od vrha stabljike ka njenom podnožju. Cvetovi su sitni i bele boje, smešteni na gornjem delu biljke. Koren je osrednje razvijen, ali je razgranat i prodire relativno plitko, do 40 cm. Seme zadržava klijavost četiri do pet godina, a niče jednu do dve nedelje posle setve. Masa 1.000 semenki iznosi 1,2 do 1,8 grama.
Uspeva u umereno toploj klimi. Optimalna temperatura za klijanje je 18 do 20 Celzijusovih stepeni, iako može da proklija i na minimalno 12 stepeni. Niske temperature ne podnosi, te tako i mlađe i starije biljke stradaju već na 0 stepeni.
Koren je biljke plitak, pa zato bosiljak zahteva relativno veliku količinu vlage. U vegetacijskom razdoblju potrebno mu je od 600 do 650 milimetara padavina, a naročito mu je neophodna vlaga tokom klijanja, nicanja, izbijanja izbojaka i pupljenja. Tokom nicanja neophodna mu je i temperatura vazduha viša od 25 stepeni. Ne podnosi kišovito i hladno vreme. Za visok prinos i dobar kvalitet dobijene sirovine zahteva osunčana mesta. Veći broj oblačnih dana negativno utiče na razvoj.
Za gajenje pogodna su samo plodna zemljišta koja se brzo zagrevaju, imaju dobar vodni i vazdušni kapacitet. To su uglavnom černozemi, gajnjače i aluvijalna zemljišta. Na peskovitom može da se gaji samo ako se redovno zaliva i prihranjuje organskim i mineralnim đubrivima.
Uklapa se u sve plodorede. Poželjno je da se vrati na isto mesto svake druge-treće godine, a najbolji predusev su leguminoze. Izuzetno je osetljiv na ostatke herbicida u zemljištu. Vegetacijsko razdoblje traje 170 do 180 dana, ako je uzgojen iz rasada. Cvetanje počinje sredinom juna i traje dva meseca.
Duboko oranje u jesen je obavezno da bi se tlo pripremilo za setvu. Osnovna obrada obavlja se na dubini od 30 do 35 cm. U rano proleće obrađuje se površinski, da bi se što je više moguće očuvala vlaga u tlu. Prilikom osnovnog jesenjeg đubrenja, neophodno je 35 do 45 kilograma po hektaru fosfora i 80 kg/ha kalijuma. Za prolećno je potrebno 40 do 60 kg/ha azota i 18 do 20 kg/ha kalijuma. Preporuka je da se posle prve kosidbe tlo prihrani s 30 do 40 kg/ha azota.
Optimalni rezultati u uzgoju postižu se ako je setva početkom maja, s obzirom na to da lako strada od kasnih prolećnih mrazeva. Ako se sadi u područjima gde nema opasnosti od njih, setva može da je već krajem aprila. Seje se na međurednom razmaku od 50 cm. U jamice se obično seje tri do pet semenki, na razmaku od 20 do 25 cm. Dubina setve je do 1 cm, a za površinu od 1 ha potrebno je 2,5 do 3,5 kg semenki.
Kosi se dva puta godišnje – prvi put početkom jula, a drugi krajem septembra, na visinu od 10 do 12 cm. Očekivani prinos u dva otkosa je 6 do 8 tona sveže biljke po hektaru ili 1,3 do 1,7 suve seckane materije.
U saksiji
Ako se gaji kao saksijska biljka, potrebno je pripremiti supstrat (zemljišnu mešavinu). U ovom slučaju, mogu da se koriste i gotovi, komercijalni supstrati koji su sterilisani, obogaćeni potrebnim hranljivim makro i mikro elementima, s odgovarajućom pH vrednošću i odličnog vodno-vazdušnog režima. Oni imaju prednost u odnosu na supstrate koji mogu da se pripreme u sopstvenoj režiji. Ovakvi supstrati se sastoje od dva dela sterilisane baštenske zemlje – jednog dela treseta i jednog dela peska (ili perlita).
Da bi biljke što bolje napredovale, poželjno je da se mešavini doda neko od đubriva koja u svom sastavu imaju fosfor, kalijum i kalcijum. Baštenska zemlja se steriliše pre pravljenja supstrata – pečenjem u rerni. U posudu koja je obložena alufolijom stavi se sloj od oko 10 cm, koji je prethodno navlažen (orošen). Sterilizacija se odvija na 100 stepeni, oko pola sata. Posle toga, posuda se izvadi i hladi jedan dan. Prilikom odabira saksija, poželjno je da budu najmanje 15 do 20 cm duboke.
Kao začin, jelima daje ukus, poboljšava varenje teške hrane i čuva je od kvarenja. Kulinari ga preporučuju kao dodatak jelima od krompira, kukuruza, karfiola i plavog patlid`ana. U mediteranskoj kuhinji predstavlja sastavni deo sosova i preliva za jela sa testeninom. Sušeni bosiljak ima jači ukus od svežeg, te je poželjno da se dodaje varivima i raznim drugim jelima od povrća, kao što su grašak i pasulj, ali i salatama i namazima.
Izrazito lekovit
Ima snažna antioksidantna svojstva, koja štite organizam od oštećenja. Sadrži beta-karoten koji se u organizmu pretvara u vitamin A i predstavlja jedan od ključnih antioksidanata, jer sprečava oksidaciju holesterola u krvotoku, štiteći na taj način srce i krvne sudove. Upotrebljava se protiv kašlja, bubrežnih bolesti, glavobolje i depresije, a u vidu čaja za ublažavanje menstrualnih tegoba, u slučaju problema s probavom i kao sredstvo za smirenje. Sok od listova koristi se protiv prehlada, upale ušiju i bubne opne, ali i kao okrepljujuće sredstvo. Delotvoran je i u slučaju upale mokraćnih puteva, protiv nesanice, za ublažavanje nervoze i podsticanje apetita. Istraživanja zvanične medicine pokazala su da se svežim bosiljkom uspešno leče bolni i otečeni zglobovi, a pre svega oni zahvaćeni artritisom. Eugenol koji mu daje prepoznatljivu aromu, a ima ga najviše u azijskoj vrsti, ključni je sastojak koji deluje protivupalno. Zbog sedativnog dejstva, jedino se ne preporučuje trudnicama u početku trudnoće, kao ni bebama mlađim od šest meseci.
Etarsko ulje
Bosiljak se suši u sušarama na 40 stepeni ili se koristi za destilaciju. Za izdvajanje etarskog ulja, destilacija se izvodi vodenom parom u trajanju od tri-četiri sata. Osušena biljka bi trebalo da zadrži prirodnu zelenu boju, karakterističan prijatan miris, gorak i aromatično ljut ukus i da je bez primesa organskog i neorganskog porekla. Optimalna vlažnost za čuvanje suve biljke je 13 odsto, a odnos sveže i suve nadzemne mase je 4,5:1. Stabljika sadrži 0,5–1,5 odsto etarskog ulja, u kojem ima najviše metilkavikola (55 odsto), estragola i eugenola.
U etarskom ulju ima estragola, linalola, cineola i drugih antiseptičkih sastojaka koji uništavaju štetne bakterije u hrani, sprečavajući njihovo razmnožavanje. Zbog ovakvih osobina ono predstavlja izuzetan prirodni konzervans, a koristi se i u farmaceutskoj industriji.
M. Volčević
Dobro jutro broj 541 – Maj 2017.
