Krastavac se kod nas masovno gaji i u sezoni je svima cenovno dostupan. Nutricionisti navode da je odličan elektrolit, prepun je vitamina i minerala, elemenata koji sprečavaju karcinom i blagotvoran je za ceo organizam. Ovo sjajno povrće sadrži dosta kalijuma, a malo natrijuma, zbog čega ga ne treba uopšte soliti, jer se tako narušava balans ovih minerala.
Krastavac je najstarije povrće koje su prvi kultivisali Indusi pre oko 3000 godina. Rado su ga jeli stari Egipćani, Grci, Rimljani, a gajio se i na Balkanu u srednjem veku. Krastavac je iz iste porodice kao i dinja, lubenica, tikvica i bundeva – Cucurbitaceae. Sadrži više od 95% vode, ali sadrži i iznenađujuće mnogo vitamina: B1, B2, B3, B5, B6, folnu kiselinu, C, K, kao i minerale gvožđe, magnezijum, mangan, jod, fosfor, kalijum i cink. Bogat je i zeaksnatinom, luteinom i polifenolima lignanima – pinoresinolom i lariciresinolom.
Na crnoj foliji ili uz oslonac
Uzgaja se na svetlim i osunčanim terenima, te je redove prilikom sadnje preporučljivo postaviti u pravcu sever-jug. Idealna srednja temperatura zemlje za krastavac je od 15 do 18 stepeni, a vazduha od 20 do 25 stepeni. Ovo povrće koren formira u zemljišnom sloju do 25 cm dubine i opšte je poznato da ga treba obilato zalivati. Kod nas se gaji za konzumiranje u svežem stanju i kao sirovina za preradu.
Za gajenje krastavca najbolja su duboka, plodna i rastresita zemljišta bogata organskim materijama, neutralne ili slabo kisele reakcije (pH 5,5-6,5). Teška, hladna i jako kisela zemljišta ne pogoduju kvalitetnom gajenju ove kulture. Zanimljivo je da biljka krastavca za dva meseca gajenja „popije“ i do 150 litara vode.
– U plodoredu krastavac najbolje uspeva posle strnih žita, mahunarki, luka, paprike, ranog kupusa. Na istom mestu ne treba ga gajiti najmanje četiri godine. Dobro reaguje na organska đubriva, naročito zgoreli stajnjak, ali i na NPK đubriva. Može se gajiti na foliji ili uz potporu, na otvorenom ili u zatvorenom prostoru. Daje veoma dobre rezultate na crnoj foliji. Postavljanje folije obavlja se ručno ili mašinski, uz dobro zatezanje i ukopavanje sa strane – navodi Ljiljana Vuksanović, savetodavac za ratarstvo i povrtarstvo iz Kragujevca.
U zaštićenom prostoru brzo raste i počinje da rađa za 60 do 70 dana po setvi. U plastenicima se najviše uzgaja krastavac salatar, i to besemeni kultivari ženskog tipa. Masa plodova varira od 200 do 300 grama, a prinos se kreće od 10 do 30 kilograma po metru kvadratnom. Biljke salatara odlikuju krupni listovi, snažan vegetativni porast i visoka rodnost. Da bi se takvoj biljci dalo dovoljno svetlosti, potreban je vertikalni uzgoj uz oslonac. Krastavci se kod nas naslanjaju na kanap ili mrežu na visini od dva metra, dodaje naša sagovornica.
Gajenje krastavca uz potporu povezuje se s proizvodnjom na otvorenom, gde je potrebno formirati špalir. Konstrukcija mora da bude dovoljno čvrsta da izdrži teret biljne mase i nalete vetra. Optimalna visina špalira je oko 2 metra, a bagremovi stubovi treba da budu ukopani na oko 40 centimetara.
Berba 60 dana, u tri klase
Berba krastavaca počinje 50 do 70 dana nakon setve, odnosno, 30 do 40 dana nakon sadnje. Potrebno je svaka dva do tri dana skidati pristigle plodove. Period plodonošenja traje oko 60 dana. Ako je u pitanju kornišon, u početku se bere svaki drugi dan, a posle i po dva puta dnevno. Prinos kornišona se kreće 3 do 5 kilograma po metru kvadratnom.
Za razliku od salatara, kornišoni su industrijska sirovina i sav rod odlazi na preradu, kako bi tokom zime na trpezama bilo dovoljno kiselih krastavaca. Zbog toga je ovo povrće visoko cenjeno i posvećuje mu se posebna pažnja u gajenju, te je potrebno pravovremeno reagovati, kako bi se zaštitio od bolesti i štetočina.
– Na krastavcima najčešće se javlja plamenjača, čiji je prouzrokovač fitopatogena gljiva Pseudoperonospora cubensis. Njena pojava je vezana za visoke temperature. U našim uslovima uglavnom se javlja tokom juna, kao i bakteriozna plamenjača. Na bakterioznu plamenjaču krastavac je osetljiv u vreme formiranja vreže, pa je u toj fazi potrebno prskanje fungicidom na bazi bakra. Početni simptomi plamenjače uočavaju se u vidu krupnih pega, oivičenih lisnom nervaturom, žute boje. List postaje lomljiv i brzo se suši. Pepelnica krastavca se javlja kada je vreme suvo i toplo. Simptom infekcije je pepeljasta prevlaka na licu lista, koja se lako uklanja dodirom – objašnjava Ljiljana Vuksanović.
Osim od bolesti, krastavac je potrebno odbraniti i od, uglavnom, sitnih insekata kao što su lisne vaši, bela leptirasta vaš i grinje. Lisne vaši pojavljuju se u dve forme, krilatoj i beskrilnoj. U slučaju jakog napada, lišće se suši i pokriveno je mednom rosom, na koju se naseljavaju gljive čađavice. Napadnute biljke zaostaju u rastu, podložne su napadu drugih štetočina i bolestima.
Grinje daju listu mramorast izgled. Na naličju napadnutog lista grinje grade paučinu, te je potrebno što bolje isprskati taj deo biljke. Treba poprskati u konstrukcije plastenika. Pri pojavi grinja interval primene akaricida je pet do sedam dana. Tretmane insekticidima treba obavljati predveče, kako bi se zaštitile pčele i drugi oprašivači gajenih biljaka
U Evropi se krastavac bere u više klasa, a kod nas se zahtevaju tri klase:
I klasa ima dužinu 3 do 6 cm, prečnik oko 2 cm i prosečnu težinu 12 do 15 grama.
II klasa ima dužinu 6 do 9 cm, prečnik oko 3 cm i prosečnu težinu 40 grama.
III klasa ima dužinu ploda 9 do 12 cm, prečnik oko 4 cm i prosečnu težinu 80 do 100 grama.
Autohtoni samooprašivi krastavac
Retki su proizvođači koji gaje stare, autohtone sorte ovog povrća. Među njima je izvanredan samooprašivi krastavac. Iako je to kod nas odavno odomaćena sorta, na žalost, danas je potpuno nepoznata i retko se uzgaja. U pitanju je samooprašivi krastavac s velikim brojem ženskih cvetova. To znači da je veoma rodan, jer većina cvetova daje plod. Raste kratko i u početku bukvalno izgleda kao kornišon, te je u tom uzrastu odličan za turšiju. Kada malo naraste, odličan je za jelo, jer ima lepu aromu. Ovu staru sortu naročito vole organski proizvođači. Seje se najkasnije do početka maja. Obavezno, prvo valja proizvesti rasad u čašama.
Piše: Biljana Nenković
