Kada se govori o uzgajanju lekovitog bilja, treba znati da se najpre izberu vrste i sorte biljaka na osnovu njihove pogodnosti za gajenje u konkretnim agroekološkim uslovima. Lekovito bilje zbog brojnosti svojih vrsta i različitosti u njihovim ekološkim zahtevima omogućava organizovanje proizvodnje u različitim regionima. Tako se razlikuju sledeće vrste:
1) Vrste koje su pogodne za suva staništa: beli slez, morač, lavanda, korijander, majoran, timijan, pelin, bela slačica
2) Vrste koje su pogodne za vlažna staništa: odoljen, selen, uskolisna bokvica, velebilje
3) Vrste koje su pogodne za staništa sa širim ekološkim određenjem: kamilica, kim, crni slez, mak, lan, hajdučka trava
4) Vrste koje su pogodne za zemljišta bogata krečom: morač, lavanda, korijander, neven, žalfija, timijan
5) Vrste koje su pogodne za zemljišta siromašna krečom: različak, uskolisna bokvica, vrbovica
6) Vrste koje su osetljive na niske temperature: bosiljak, mirođija, majoran, matičnjak
7) Na zemljištima bogatim humusom gaji se mirođija, beli slez, odoljen, lincura, kim, selen, majoran, matičnjak, nana.
Razlike u gajenju lekovitog bilja u organskoj poljoprivredi i konvencionalnoj poljoprivredi su brojne. Najpre, razlika se odnosi na oblast ishrane, odnosno nadoknađivanja hranljivih elemenata koje biljke iznesu prinosom iz zemljišta, zatim, nabavke kvalitetnog semena i sadnog materijala odgovarajućeg porekla, kao i na kontrolu štetnih bioagenasa – korova, gljivica, bakterija, virusa i štetočina.
Piše: Bratislav Kovačević, PSSS Srbije
