Retka je pojava da Šumadinci napuste dobro plaćene poslove u gradu, presele se na selo i započnu neku potpuno novu, sopstvenu proizvodnju koja nema mnogo veze sa njihovim dotadašnjim zanimanjima. Kada se ovako nešto dogodi, okolina, pa i novinari tretiraju ih kao skupocene bisere koji daju nadu da se na zemlji i od zemlje može živeti. Sudeći prema Mariji i Ivanu Dimitrijeviću iz sela Drača kod Kragujevca, presudno je bilo osmisliti svoju priču. Ovo je njihova…
Dimitrijevići su u Kragujevcu imali dobro plaćene menadžerske poslove u oblasti ekonomije. Svoja radna mesta su napustili i našli nova, ali u selu Drača. Ovog puta postali su svoje gazde. Odlučili su da kupe kuću i zemlju i počnu da se bave seoskim turizmom. Šest godina su već u tom poslu i na samom početku kažu da se ne kaju što su izabrali brdo Rujevicu, sa kojeg se pruža savršen pogled na Šumadiju.
Onda smo zasadili vinograd
Zasadili su svoj vinograd, proizvode svoje vino, rakije, mese pite od domaćih kora, i svakog dana unapređuju svoju priču.
-Ivan i ja smo odlučili da promenimo dotadašnje navike. U gradu se sve svodilo na odlazak na posao, uveče smo se vraćali u stan, pojeli bismo nešto, prespavali i sutra opet isto. Sa decom smo provodili malo vremena i zbog toga nas je grizla savest. U prirodu smo išli vrlo retko. Prvobitna ideja je bila, pošto imamo troje dece, da nađemo opušteniji način života. Zajedno sa kumovima kupili smo napušteno imanje, ali je kuća bila u solidnom stanju. Prvo smo napravili malo dečje igralište i ambijent sa klackalicama, toboganom, fudbalskim terenom. Onda smo zasadili vinograd. To je bila ključna tačka koja nam je dalje dala ideju i inspiraciju. Odlučili smo da sami napravimo naše vino. Od početka smo znali da nemamo taj kapacitet da se takmičimo sa velikim imenima u svetu vinarstva ovde kod nas u Šumadiji. To je skup posao. Zato smo odlučili da u našem domaćinstvu imamo svoj mali podrum i da ljudima služimo vino koje mi pravimo. Ali, uz vino mora nešto i da se pojede. Tako smo zaokružili prvobitnu priču, koja je po svemu ličila na seoski turizam – kaže Marija Dimitrijević.
Međutim, znali su i da u seoskom turizmu već ima velikih igrača, koji su postavili visoke standarde. Tešila ih je jedino misao da su svi oni bili slični po ponudi, te su znali da će smisliti nešto po čemu će se razlikovati.
Škola života za gradsku decu
-Naše razlike smo pretvorili u prednosti. Shvatili smo da imamo savršen pogled sa imanja na Šumadiju, i čist vazduh. Nismo daleko od grada, tek desetak kilometara. Tu su već bila igrališta za decu. Najpre smo organizovali jednodnevne izlete za gradsku decu. Potom su deca iz vrtića i škola dolazila da uče kako se sadi voće i povrće. Njihovim roditeljima se svideo ambijent, pa smo proslavljali rođendane. U međuvremenu je pristizao i vinograd, pa i prva vina. A vina ne idu bez dobre hrane. To je bila druga faza, koja se nametnula spontano, a mi smo njome samo upravljali, onako menadžerski – dodaje Marija.
Dimitrijevići napominju da njihova kuća nije nasleđena od predaka, niti je neko od njih ikada imao veze sa selom. Prepravke su bile minimalne, a neke objekte, poput koša i ambara, ostavili su autentičnim. Sve vreme su vodili računa o spoju tradicionalnog i komfornog, a da ne skliznu u već poznate priče.
-Važno je da imate dobru i svoju priču. Naša je sada da nudimo degustacije vlastitih vina u prirodnom okruženju. Pristupili smo ovom projektu veoma ozbiljno. Dodali smo ponudi sobe za izdavanje. Ali, treba znati da krevet u seoskom turizmu nije dovoljan. Napravili smo i mali restoran gde služimo hranu i otvorili igralište za decu naših gostiju. Tako porodice mogu da dođu i provedu koristan dan u prirodi. Ovo je u stvari mesto za čitavu porodicu – kaže Marija.
U znaku “prokupca” i “tamjanike”
O vinu i vinogradu brine uglavnom Ivan. Kaže da je sve počelo idejom da pravi vino za sebe i svoje prijatelje. Sada imaju ukupno pet hektara vinograda sa šest vinskih sorti. Poseban akcenat stavljaju na autohtone sorte.
-“Prokupac” i “tamjanika” su naš zaštitni znak. Seoski turizam i vino su vrlo spojive kategorije i verujem da će vreme pokazati – i vrlo uspešne. U našem slučaju pobedila je velika ljubav prema vinu i prirodi, ljudima i Šumadiji. Prelomili smo posle 12 godina bavljenja drugim poslovima u gradu. Mislimo i da je za našu decu odrastanje na selu pravi put. Nijednog trenutka nije bilo straha. Drži nas jaka želja i znam da ćemo uspeti – kaže Ivan.
Dimitrijevići tvrde da za započinjanje života i posla na selu nije potrebno mnogo novca u samom startu.
-Da budemo iskreni, ulaganja su konstantna, ali “u hodu”. Ovo je posao za strpljive ljude, koji nisu odlučili samo da promene posao, već i način života. Mi nikud ne žurimo. Oni koji već imaju sređene kuće na selu su u prednosti. Mi smo našu prvo kupili. Verujte da ima toliko napuštenih imanja i kuća koje se prodaju za relativno malo novca. Sa neznatno dodatnog ulaganja, jedna soba uvek može da posluži za izdavanje, i to bi mogao da bude dobar početak. Hrane je oduvek u Šumadiji bilo dovoljno, te je potreban još samo detalj koji će vas izdvojiti od ostalih – dodaje Ivan Dimitrijević.
Gospodari svog vremena
Dimitrijevići se slažu da se dolaskom na selo njihov život zaista promenio, baš onako kako su zamišljali. Novi koncept da nemaju firme koje im daju plate, već da su sami gospodari svog vremena, finansija i rezultata rada, nije ih preterano plašio. I ako je bilo straha, njega su potirali zadovoljstvom što su ceo dan provodili sa svojom decom. Ne poriču da je bilo teško i neizvesno, ali su smatrali da novi životni poduhvat nije nemoguć. Pre šest godina bili su „na ledini“, a danas, kako kažu, imaju svoj skupoceni biser, čija se vrednost ne meri novcem. Tu je imanje, žuta kuća, vinogradi, crveno vino, domaća hrana, zadovoljna deca i oni. Gosti svakako pristižu sa svih strana.
B. Nenković
Dobro jutro broj 568 – Avgust 2019.
