Piše: Svetlana Mujanović
Celer rebraš u našoj zemlji gaji samo pokoji baštovan. Iako ima karakterističan, intenzivan ukus i aromu, poseduje izuzetna nutritivna i lekovita svojstva i koristi se za pripremu različitih čorbi, ali i kao sok, mnogi povrtari ne usuđuju se da ga „zapate“ u bašti jer je prilično zakeralo.
Ne podnosi veliku vlažnost vazduha, ali veća vlažnost zemljišta mu je neophodna za rast. Traži puno vode u zoni korena, ali ne podnosi da su mu listovi mokri i u nadzemnom delu treba da bude izuzetno provetren prostor. Ta dva zahteva je teško pomiriti, osim ako se gaji u sistemu navodnjavanja kap po kap.
Minimum energije maksimum zdravlja
Da podsetimo, celer je botanički dvogodišnja dikotiledona biljka. Prve godine formira samo vegetativni deo, dok se druge obrazuje cvetno stablo, cvet i seme. Gaje se tri varijeteta:
Apium. graveolens var. Rapaceum – korenasti celer,
A. graveolens var. secalinum
– lisnati celer
A. graveolens var. dulce
– celer rebraš.
Za ishranu se koriste zadebljali koren, list i zadebljale bele lisne drške, i to kao salata, varivo, svež, sušen i kao začin. U nekim krajevima nazivaju ga i bjelaš, cenjen je kao vrlo vredna lekovita biljka, upotrebljava se kao dodatak supama, umacima i drugim zdravim jelima. Cenjen je zbog izuzetne arome koja potiče od eteričnih ulja.
Redovni je dodatak turšijama zboj jakog antiseptičnog dejstva. Povećava apetit i ubrzava varenje. Niska energetska vrednost svrstava ga u dijetalnu hranu. U 100 grama štapića celera ima smo 16 kalorija. Štapići su izuzetno bogati mineralima, posebno kalijumom, kalcijumom, magnezijumom, natrijumom, fosforom, manganom, cinkom, gvožđem i selenom. Sadrži vitamine C, B i E, ugljene hidrate, pomalo proteina i masti. Obiluje vlaknima pa je koristan za varenje.
Sok, koji se pije na prazan želudac u kontinuitetu jednu do dve nedelje, dobar je diuretik, čisti jetru, krvne sudove i povoljno deluje na cirkulaciju, snižava šećer, podmlađuje kožu, „popravlja“ krhke kosti i snižava indeks osteoporoze, ubrzava izlučivanje žuči, pomaže varenje, smanjuje količine šećera u krvi.Upotrebljava se i kao čaj, a najveću korist pruža ako se sveže lisne drške dodaju u mešavine za smutije. Zbog intenzivnog mirisa, osobe kojima to ne prija, u pripremi smutija mogu da ga mešaju sa šargarepom i cveklom.
Celer rebraš najčešće troše osobe koje imaju zdravstvenih problema jer je odličan za detoksikaciju organizma i jačanje imuniteta. Ali, sve više potrošača je među mladim osobama koje vode računa o zdravoj ishrani. Odličan je i za pripremu raznih čorbi, dovoljno je da se pred kraj kuvanja doda koji štapić koji se posle utroši zajedno s čorbom.
Plodored obavezan, vlage nikad dosta
Celer rebraš je svetloljubiva biljka dugog dana. Prilično je otporan prema niskim temperaturama. Minimalna temperatura klijanja je 3 stepena, a optimalna 18 do 20 stepeni C, uz relativnu vlažnost vazduha od 70 do 80 procenata i vlagu zemljišta 70 odsto poljskog vodnog kapaciteta.. Ima velike potrebe za vlagom tokom cele vegetacije. Ne podnosi sušu. Najviše mu odgovaraju duboka i strukturna zemljišta, aluvijum i černozem u kojima pH ima vrednost 5 do 7. Ne odgovaraju mu parcele s visokim podzemnim vodama.
Uzgaja se iz rasada, a on se za sve tipove proizvodi na isti način. Celer rebraš je specifična biljka, kod koje moguća sezona berbe može da traje od maja do prvih jačih mrazeva, te se seje, odnosno rasađuje, u više navrata. Proizvodnja rasada organizuje se tako da za presađivanje dospe od od kraja aprila-početka maja do kraja juna. Za ranu berbu sadi se gušće (11 do 17 biljaka po kvadratnom metru), a za kasniju ređe (8 do 10). Celer se obavezno gaji u plodoredu. Najbolji predusevi su povrće, obilno đubreno stajnjakom kakvi su paprika, kupus, ili mahunarke – boranija i grašak. Ponegde se rebrasti celer sadi u jarke, pa se kasnije pri međurednoj obradi malo nagrće.
Budući da je sezona moguće berbe rebrastog celera duža, od jula do prvih jačih mrazeva, i sadnju treba organizovati u više navrata od početka maja do kraja juna, čemu treba prilagoditi i gajenje rasada.
Rebraš formira žiličast koren koji je dublji nego kod lisnatog, a plići nego kod korenastog i sa debelim belim lisnim drškama. Po biološkim osobinama sličan je šargarepi. Ovom povrću valja obezbediti dosta svetlosti. Trpi blagu zasenu ali, ako je veća biljka, ostaje kržljava. Zbog nedostatka vlage u zemljištu, koren puca i ogrubi, listovi deluju anemično, a drška gubi čvrstinu.
Surutkom protiv plamenjače
Ekonomski najveće štete celeru mogu da nanesu parazitne gljive prouzrokovači plamenjače i pegavosti, a pošto se u ishrani koriste lisne drške, upotreba hemijskih preparata nije preporučljiva. Biljke mogu da se spasu samo odstranjivanjem spoljnih listova, ali se tako vraćaju na početak. Iz sredine rozete neprekidno rastu novi listovi i produžava se vegetacija.
U proizvodnji rebraša na otvorenom polju plamenjača je opasnija nego u plasteniku, jer se teže kontrolišu vlaga i temperatura. Na malom posedu najefikasniju zaštitu pružaju plavi kamen i surutka. Surutka može da se „proizvede“ u svakoj kuhinji i tako je uvek na dohvat ruke, te se može prskati i preventivno.
Berba može da urani, ne sme da zakasni
Za raniju potrošnju rebrasti celer može se brati i pre maksimalnog razvoja rozete, čim se proceni da teži 150 grama. U tehnološkoj zrelosti rozeta lišća je potpuno razvijena, a drške spoljnih listova jedre su i krte. Ako se zakasni sa berbom, postanu sunđeraste i više nisu za upotrebu. Bere se ručno, rezanjem u zoni korenovog vrata i pri tome se odstrani nekoliko spoljnih listova. Zatim se odrežu gornji listovi, tako da „obrađene“ peteljke, odnosno drške, budu duge 40 cm, dok sirova, tek odsečena rozeta, može da meri do 70 cm.
