U Srbiji bi uskoro mogao da počne popis šljiva, kako bi se zaustavila stagnacija šljivarstva, koje nije na zadovoljavajućem nivou, najavio je prof. dr Milan Lukić, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku. Prema oceni ovog stručnjaka, od 72.000 hektara zemljišta pod šljivom, 60 posto je poluintenzivnog ili intenzivnog karaktera, a čak 40% ekstenzivnog.
Prof. dr Milan Lukić, direktor Instituta za voćarstvo iz Čačka kaže da je neophodno da se uradi popis šljiva kako bismo imali kompletan uvid u sortiment, starost i strukturu zasada.
- Ekstenzivni zasadi su u stvari površine gde postoje stabla na broju, a koja nemaju nikakvu vrednost. Kvalitetnim popisom imaćemo kompletnu sliku zasada, odnosno njihovu starost, sortnost i strukturu. Tako ćemo najbolje uraditi i plansko zasnivanje novih zasada u zavisnosti od namene. Jedino na taj način znaćemo kojim površinama raspolažemo i koja je procenjena količina šljive kojom možemo da konkurišemo na tržištu – izjavio je prof. dr Milan Lukić, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku.
Srbija ima potencijala, potvrđuje prof. Lukić, jer raspolaže odličnom klimom i zemljištem i tvrdi da se mogu postići daleko bolji rezultati kada je u pitanju i prinos i kvalitet.
- Uz podršku države moramo unaprediti šljivarsku proizvodnju, prvenstveno stonih sorti. Važno je raditi na primeni savremenih agrotehničkih mera i birati prave sorte. Kada govorimo o plasmanu svežih podova, to su sorte vrlo ranog i vrlo poznog vremena zrenja, koje po pravilu imaju najveću cenu na tržištu – dodao je prof. dr Lukić.
Statistika kaže da je šljiva u Srbiji i dalje najzastupljenija vrsta voća, iako su od 2013. do 2018. godine površine smanjene sa 76.805 hektara na 72.224 hektara, pokazuje analiza Republičkog zavoda za statistiku. Ukupna proizvodnja šljive je u tom petogodišnjem periodu je od 606.599 tona u 2013. godini, do 430.199 tona u 2018. Prosečan prinos šljive je smanjen i oscilira između 4,59 tona po hektaru u 2018. godini, dok je 2013. bila 7,90 tona.
U analizi Republičkog zavoda za statistiku se navodi da su evidentne značajne oscilacije godišnjih prinosa šljive po hektaru, ne samo ukupno, već i po regionima. Prinos veći od prosečnog ostvaren je u Regionu Vojvodine i u Beogradskom regionu, iako raspolažu vrlo malim delom površina pod šljivom. Istovremeno, regioni čija je zemlja većim delom pod šljivom, poput Šumadije, Zapadne Srbije, Južne i Istočne Srbije ostvarili su opadajući i ispodprosečan prinos.
Tekst i foto: B. Nenković
