Tekst i foto: Biljana Nenković
Dragan Cvetković iz Petrovca kod Kragujevca još pre dvadesetak godina odlučio je da napravi svoje imanje i bude sam kovač svoje sreće. Jedan je od pionira etno turizma u Šumadiji, a da napravi svoj raj i počne da proizvodi zdravu hranu pomogla mu je slučajno jedna koza. Mnogo okolnosti u to vreme nije mu išlo na ruku, ali uspeo je da svoj život i svoju porodicu preseli iz višespratnice u predgrađe Kragujevca, i od običnog vikendaša postane svoj gazda.
Na svega pet kilometara od centra Kragujevca, na putu ka Topoli, pronašao je parče zemlje. Danas se tu nalazi seosko turističko domaćinstvo „Janin raj”, u vlasništvu Dragana i njegove supruge Svetlane. Domaćinstvo je dobilo naziv po njihovoj mlađoj ćerki Jani, koja se tu i rodila. Sve je počelo naizgled slučajno. Dragan je veterinar i dok je radio na terenu, maštao je da ostane na selu i da ima mnogo životinja.
Baka kao učiteljica života
– Odrastao sam u Lapovu, u seoskom domaćinstvu kojim je suvereno vladala moja baka. Ona je znala sve oko živine i biljaka. Kao mali upijao sam sve što ona radi i „krao“ trikove, kojima se i danas služim. Oduvek mi je bila želja da živim na selu i nije slučajno što sam izabrao baš ovaj poziv, a i moja supruga voli selo – kaže Dragan.
Ujedno, hteli su da plac bude blizu grada, na lepoj lokaciji, jeftin i da mogu da dođu posle posla u gradu i da tu provedu vikend. Našli su jedan takav, ali bio je mnogo zapušten.
– Toliko je bio zarastao u trnje i korov da nije moglo da mu se priđe. Kada sam doveo suprugu, ona ga je samo pogledala i upitala „Pa ko će ovo sa sredi“. Odgovorio sam joj: „Ti i ja ćemo polako, pa kad završimo“. Tako sam je ohrabrio i krenuli smo u avanturu.
Tragao je za zemljom za koju su mnogi mislili da nije idealna za uzgoj životinja, a pogotovu za seoski turizam. Međutim, brže nego što su mislili, uz veliki rad najpre su sredili dvorište. Želja im je bila da deca odrastaju na čistom vazduhu uz domaću hranu i tako su počeli da prave svoju kućicu u cveću, gde im se rodila i mlađa ćerka Jana koja je tu odrasla, uživajući u prirodi.
Tih godina Jana je od njihovog prijatelja dobila jare na poklon da se igra. Nisu tada ni razmišljali da će početi da gaje koze, jer za to nije bilo uslova. Međutim, jare je ušlo pod kožu svima. Ubrzo je stiglo još jedno, pa ostala četiri, deset, da bi danas njihovo stado brojalo ravno 40 koza, od kojih ova porodica živi, a veterina je postala Draganov sporedni posao. Posao s kozijim sirom i kačkavaljem došao je nešto kasnije, a na kraju i seoski turizam, objašnjava glava porodice Cvetković.
– Ideja da nam sve ovo bude glavni izvor prihoda i da se ozbiljnije posvetimo svemu, počela je kada smo proglašeni za najlepše uređeno dvorište na lokalnom takmičenju. Iz Turističke organizacije Kragujevca su nas savetovali da krenemo u seoski turizam. Mislili smo da zbog blizine grada to neće biti interesantno. Ali, ubrzo se pokazalo da je ljudima mnogo interesantnije imanje nadomak grada, nego udaljena seoska domaćinstva. Ljudi začas mogu da skoknu do nas, bukvalno za desetak minuta, mogu nešto kupe od domaće hrane, da malo prošetaju ili posede u prirodi – kaže Dragan.
Cvetkovići danas prodaju sve što se može napraviti od kozjeg mleka – mladi sir, prevreli kriška sir, kačkavalj, kajmak, surutku, mleko, kefir, kiselo mleko. Najviše se traži surutka, zatim mleko, kriška sir i kačkavalj. Kajmak od kozjeg mleka je raritet i nema ga baš uvek. Sve to prodaju na kućnom pragu, jer mušterije same dolaze. Nemaju prodajno mesto na pijacama, niti ih ima u rafovima prodavnica, jer nisu mlekara, a to i ne žele. I bez toga im dobro ide, zadovoljni su prometom.
– Napravili smo i mini mlekaru odmah pored farme. Supruga je zadužena za proizvodnju i preradu, a ja brinem oko hranjenja životinja, čišćenja i njihovog zdravlja. Najviše volim da isteram koze na pašu. One jedu travke s okolnih livada, brste. Sve poslove radimo sami, bez angažovanja ljudi sa strane. I deca pomažu koliko mogu, naravno, kada im obaveze to dozvole – kaže Dragan. Dodaje da su polako usavršavali tehnologiju pravljenja sira, a naročito kačkavanja, koji nije tipičan za ove krajeve.
U seoski turizam ušli su skoro nehotice. Nedostajala im je jedna veća sala za proslave i ostava, pa su je sagradili. Kasnije su shvatili da je prostorija odlična kao svojevrsna degustaciona sala. Tavan na kući pretvorili su u potkrovlje i sobe za prenoćište. Gazdinstvo su registrovali 2014, kada su i krenuli da se bave seoskim turizmom.
– Imali smo podršku Turističke organizacije, ali ne i finansijsku pomoć, pa smo se borili sami. Kada smo krenuli, dobili smo pomoć od grada i norvešku donaciju, nekih 200.000 dinara, što nam je puno značilo. Sve ostalo smo sami uložili, bez pomoći države – kaže Dragan.
Jedina državna pomoć su subvencije za umatičene koze. Od toga iznosa obezbeđuju jedan deo hrane ili priplodni materijal. Opstali su radeći neke druge poslove, da bi sačuvali životinje. Prošla godina je, napominje Dragan, bila loša, jer je više bilo rashoda, a stado je malo veće. Ostavljen je podmladak od deset mladih kozica i mora neka starija da ide. I, tu sada nastaje problem.
Sve što posluže, sami proizvedu
– Nijedno žensko jare nismo zaklali od kad držimo koze. Sve su otišle za priplod i ostajale kod nas. Mi nismo samo odgajivači, već smo i veliki ljubitelji životinja – objašnjava Dragan.
Valjda zato, pored koza imaju dosta pernate živine, što je, kako kaže naš domaćin, njegova najveća ljubav i zbog čega je najviše i došao u Petrovac. Njihovi psi takođe slobodno šetaju, nikada nisu ni bili vezani ili zatvoreni, a društvu se pridružila i kobila Dakota. To je Janin poklon za rođendan. Tove i svinje. Ranije su imali ćurke, morke i prepelice.
– Sve što se kod nas posluži na stolu, skoro sve sami proizvodimo. Često pitam naše goste s različitih strana, Zlatibora, Novog Sada, Subotice, Bele Palanke, Japana, Nemačke, Italije, Izreala, šta ih je to privuklo? Rekli su da je glavni razlog to što su videli da sami proizvodimo hranu – kaže Dragan.
Osim životinja, sami uzgajaju i autohtone sorte povrća u dve bašte, a imaju i plastenik. Navodi primer gosta iz Nemačke, koji je vlasnik mnogobrojnih firmi po celom svetu. Kada je probao paradajz, pitao je šta je to. Bila je to sorta „goveđe srce”, koje se nekoliko stotina godina uzgaja kod nas. A on je rekao da nigde na svetu nije jeo slađi paradajz.
Na pitanje šta će biti za deset godina, kaže da ostaje u ovom poslu i, bez obzira na okolnosti, ništa neće menjati. Bar ne zemlju, životinje, sir, hranu.
– Starija ćerka pomaže supruzi oko kućnih poslova i pripreme hrane kad imamo goste, a mlađa oko životinja, jer je više za poslove napolju. Naši gosti dolaze na raznorazna manja porodična okupljanja, porodične proslave, rođendane, pošto nemamo veliki kapacitet, do 40 ljudi – kaže Dragan.
Ljudi su bili skeptični kada su Cvetkovići odlučili da iz višespratnice u centru Kragujevca, poznate pod imenom Lepa Brena, odu na imanje i gaje koze. Mislili su da se neće snaći u seoskim poslovima, ali i da neće imati goste, jer je grad suviše blizu. Govorili bi da je to prigrad i da nema mesta za šetnje.
– Naravno da to nije tačno, jer se imanje sa druge strane graniči s livadama, šumarcima, prostranstvima. Naši gosti idu s nama da čuvaju koze, na pašu i šetnju, a mnogi iz grada pobegnu da se odmore i posle samo desetak minuta vožnje mogu da se vrate kući – kaže Dragan.
Cvetkovići imaju vremena za sajmove i bazare domaće hrane i tu su stalni učesnici. Predstavljaju svoje proizvode od kozjeg mleka, i to im je najbolja reklama. Mnogo mušterija poslali su im i lekari zbog surutke, mleka i mladog sira.
Vidljivi samo poreznicima
– Država nam nije pomogla kada smo započeli seoski turizam. Skoro smo nevidljivi za administraciju, osim za porez, jer moramo da budemo registrovani kao paušalci. Zbog korone su došla teška vremena i često smo ostajali bez najavljenih gostiju, a porez morate da platite. Nismo imali nikakve olakšice kao ostali ugostiteljski objekti, hoteli, restorani – tvrdi Dragan.
Koke se same legu, prirodno
– Želeo sam da uživam u svom hobiju, a kasnije i poslu, ali i da moje koke mogu slobodno da šetaju. U kavezu su samo noću iz bezbednosnih razloga, a danju su na travi u ograđenom prostoru. Koliko ih imam ukupno, ni sam ne znam, niti ih brojim. Kažu da ne valja da se broji živina, to je neko verovanje. A ja i ne stižem da ih prebrojim, jer se stanje stalno menja. Same se legu, i to prirodno. To su stare autohtone rase, „banatski gološijan”, „somborka”, „kapovka” – male patuljaste koke. Ne mogu uvek da se izbegnu koncentrati u njihovoj ishrani dok su pilići, ali posle toga više se ne hrane veštačkom, već isključivo prirodnom hranom – kaže Dragan Cvetković.
