Jabuka je, posle šljive, najznačajnija voćka u Srbiji. U ukupnoj proizvodnji voća na nju otpada oko 19%. Međutim, pored pogodnih prirodnih uslova, proizvodnja jabuke u našoj zemlji je nedovoljna jer se proizvodi samo oko 25 kg ovog voća po glavi stanovnika. Autohtone sorte, kao biljni genetički resursi, predstavljaju osnovu razvoja poljoprivrede i rezervoar genetičke adaptivnosti koji stoji kao branik protiv negativnih promena u spoljašnjoj sredini. U ukupnoj proizvodnji jabuke i dalje je visok udeo plodova sorti neodgovarajućeg kvaliteta, koje se koriste kao industrijske jabuke. Danas je pitanje očuvanja genetičkih resursa voćaka od posebnog značaja zbog nastalih klimatskih promena, zaštite potrošača i životne sredine.
Stare autohtone sorte jabuka
Podsetićemo se na to kakvo bogatstvo genetičkih resursa jabuke Srbija ima, za protekla gotovo tri veka. Ovo su neke od sorti proteklih vremena.
Budimka
Budimka ili čula gajila se na području Starog Vlaha mnogo pre nego što je stanovništvo tog područja imalo dodir s Ugarskom (grad Budim). Smatra se da ime potiče od stare župe Budima, Donjih Vasojevića, gde je Sveti Sava osnovao jednu od dvanaest episkopija („U Budimu Hram Sv. Georgija“ – danas manastir Đurđevi stupovi), gde su na manastirskim imanjima gajene odabrane voćke i dalje se razmnožavale i širile. Kaluđeri iz manastira Studenice, Pridvorice, Kovilja, Arilja izvesno su ovu jabuku doneli iz susednog Budima i razmnožili je prvo na manastirskim imanjima, a posle i po celom kraju. Pretpostavlja se da je stara, odomaćena sorta, doneta s Istoka. Stablo je bujno, dugovečno, retke uskopiramidalne krune. Plod je srednje krupan, loptasto-kolačastog oblika, često asimetričan, zelenkastožute boje pokožice, sa sunčane strane prekrivene bledim rumenilom. Meso je beličasto, čvrsto, nedovoljno sočno, slatko do blago nakiselo. Sazreva polovinom oktobra. Plodovi se mogu čuvati do kraja maja. Srednje je otporna prema prouzrokovaču pepelnice (Podosphaera leucotricha) i čađave krastavosti (Venturia inaequalis).
Budimka – klon gradac
Odlikuje se vitalnim, bujnim stablima, uske krošnje, obilne rodnosti. Plodovi su srednje krupni, kolačastog oblika, zelene osnovne boje pokožice, s malo dopunskog rumenila sa sunčane strane i uz prisustvo rđaste prevlake oko peteljke. Pokazuje značajnu otpornost prema prouzrokovaču čađave krastavosti (Venturia inaequalis) u uslovima kada nije obavljena zaštita fungicidima.
Budimka – klon arilje
Najveći broj varijeteta i klonova budimke pronađen je upravo u ariljskom području. Jedan od najboljih klonova ove sorte pronađen je u selu Mirosaljci. Odlikuje se veoma vitalnim, umereno bujnim stablima, otvorenije krošnje. Plodovi su krupni, ujednačene mase, izduženo kolačastog oblika, svetlozelene osnovne boje pokožice, koja je većim delom ploda prekrivena dopunskim atraktivnim rumenilom. Izuzetno je visoke rodnosti. Ispoljava zadovoljavajuću otpornost prema prouzrokovaču čađave krastavosti.
Budimka – klon čulica
Smatra se da čulica predstavlja klon sorte budimka (čula). Autohtona je sorta jabuke, sporadično se sreće na području centralne Srbije, ali najviše je rasprostranjena u gornjem delu Toplice, gde su nađena stabla stara i po 150 godina. Plod čulice je debeo i čvrst, zelenkastožute boje, sa sunčane strane rumen. Meso je belo, sočno, čvrsto, kiselog ukusa. Čulica u običnim uslovima može da se čuva do maja. Stablo je srednje bujno, zdravo, dugovečno, velike rodnosti i relativno otporno prema bolestima.
Kolačara (Pogačara)
Naše kolačare odlične su u pogledu kvaliteta i dugotrajnosti čuvanja. Početkom 20. veka u različitim krajevima Srbije kolačaru su zvali kolačarka, koturajka, pogačara, noćajka, tanjirača, kolatuša, koturača. Najpoznatije kolačare su mačvanske i šumadijske. Odomaćena je sorta nepoznatog porekla. Rasprostranjena je autohtona sorta u svim voćarskim krajevima Balkana, kao i dela Srednje Evrope (Mađarska, Češka, Slovačka). Nekada je bila jedna od najrasprostranjenijih sorti jabuka na našim prostorima, a danas je retka. Plodovi mogu biti sitniji ili krupni, pljosnatog, pogačastog, malo nepravilnog oblika. Kolačara ima tanku, voštanu i čvrstu pokožicu, s izraženim crvenim prugama. Sazreva krajem oktobra i kasnije, a plodovi stajanjem postaju ukusniji. Kolačara se u običnim uslovima može čuvati do proleća, jer tada tvrdo i hrskavo kiselkasto osvežavajuće meso omekša, i može i da pobrašnjavi. Osetljiva je na čađavu krastavost.
Kablarka
Autohtona sorta, nastala od francuske sorte šampanjska renata u okolini Čačka, a sporadično se sreće po celoj Šumadiji. Plod je okruglastog oblika, srednje čvrst, visokog kvaliteta mesa, zelenožute osnovne boje pokožice, prekrivene rumenilom. Sazreva početkom oktobra. Plodovi se mogu čuvati do sredine marta. Srednje je otporna prema prouzrokovaču pepelnice i čađave krastavosti.
Petrovača (Petrovka)
Petrovača je najranija letnja jabuka domaćeg porekla. Sazreva krajem juna i početkom jula, oko Petrovdana, po čemu je i dobila ime. Ovom jabukom počinje sezona jabuka na pijacama. Petrovača ima srednje bujno stablo, okruglaste krošnje. Postoje varijeteti, crvena i bela petrovača, koji se razlikuju po veličini ploda i boji pokožice. Plod je sitan do srednje krupan, okruglasto-kupastog oblika. Pokožica je tanka, slamastožute ili crvene boje. Meso je sočno, krto, slatko i prijatnog mirisa. Može da se uzgaja bez zaštite. Koristi se u ishrani u svežem stanju ili za pite i kolače.
Belojabuka
Odomaćena sorta, poreklom iz Rusije. Rasprostranjena je u Srednjoj i Istočnoj Evropi, Sloveniji, severnoj Hrvatskoj, BIH, Srbiji i Makedoniji. U toplijim krajevima sazreva krajem juna ili jula, a u hladnijim početkom avgusta. Ova sorta bere se u više navrata, jer plodovi sazrevaju postepeno. Plodovi su okruglasti, prema čašici suženi, sitni do srednje krupni, s izraženim rebrima preko celog ploda. Pokožica je bledozelene do bledožute boje, tanka, voštana i glatka, osetljiva je i lako puca. Meso ploda je belo sa zelenkastom nijansom, srednje sočno, meko, fino zrnasto, kiselkastog ukusa i prijatnog mirisa. Ovo je jedna od prvih letnjih sorti odličnog kvaliteta za ishranu i za pripremu kolača i pita.
Funtača
Veoma stara evropska sorta, francuskog porekla, odomaćena kod nas, a nekada veoma rasprostranjena na severu Bačke, u okolini Subotice. Sazreva krajem avgusta. Funtača ima izuzetno krupne plodove, oko jednu „funtu“, tj. do 250g. Plod je okruglastog, asimetričnog oblika, širokog oboda na sredini, s izraženim oblim rebrima duž celog ploda. Pokožica je glatka, masna i debela, zelenkasto-ružičaste boje. Meso ploda je beličasto, tvrdo, hrskavo, vinskokiselog ukusa, sočno, bez karakteristične arome. Funtača je gotovo iščezla iz naših voćnjaka.
Šarunka
Ova sorta se od davnina se gaji u basenu Toplice, u okolini Prokuplja. Plodovi su srednje veličine, kolačastog oblika i pri čašici malo suženi. Ime šarunka potiče od pramenasto-rumenih uzdužnih pruga na pokožici. Meso ploda je tvrdo, žilavo, slatko, lepe arome, ali osetljivo na mehanička oštećenja. Plodovi u običnim uslovima mogu da se čuvaju do proleća. Stablo ove sorte je bujno, otporno i veoma rodno. Relativno je otporna prema fuzikladijumu, kao i prema većini biljnih bolesti, zbog čega je pogodna za organsku proizvodnju.Uspeva gotovo na svim tipovima zemljišta.
Tetovka
Na poljoprivrednoj izložbi u Beogradu, održanoj 1898. godine, napravila je senzaciju jabuka tetovka, koja je slična senabiji i budimki. To je naša autohtona sorta iz okoline Tetova, rasprostranjena u Makedoniji, južnoj Srbiji (okolina Vranja, Leskovca, Niša), na području Kosova i Metohije, Bosne, Albanije i Bugarske. Sazreva u oktobru, ali je za upotrebu tek od novembra. Plodovi su srednje krupni do krupni, okruglasto-kupasti, simetrični, izrazito suženi oko čašice. Pokožica je tanka, žilava, masna, slamastožuta, a sa sunčane strane rumena s voštanom prevlakom. Meso ploda je belo, krto, srednje sočno, slatko, prijatnog mirisa, bez dovoljno voćnih kiselina. Plodovi dobro podnose transport i mogu u običnim uslovima da se čuvaju do maja. U povoljnim uslovima tetovka ima veoma obilan rod, čak i 700-800kg po stablu u sezoni. Gotovo je iščezla s naših prostora.
Šumatovka
Stara autohtona sorta našeg područja. Rasprostranjena je u mnogim krajevima Srbije, naročito u okolini Vranja, Toplici, Srednjem Pomoravlju i na Kosmetu. Ovo je prava zimska sorta kasnog zrenja. Sazreva krajem oktobra, a plodovi se mogu sačuvati čak do nove berbe. Stablo je veoma bujno, uske, piramidalne krune. Plod je sitan (50-80g), izduženo loptastog oblika, zeleno žute osnovne boje pokožice, prekrivene tamno crvenom dopunskom bojom sa sunčane strane. Stajanjem pokožica postaje voštana, što pogoduje čuvanju plodova. Meso je beličasto, čvrsto,slatko kiselog ukusa, topljivo i sočno, karakteristične arome. Otporna je prema prouzrokovaču čađave krastavosti. Stabla u punoj rodnosti mogu da daju i po 1000kg kvalitetnog ploda po sezoni. Može da se gaji bez zaštite i pogodna je za organsku poljoprivredu, a njen plod se može čuvati duži vremenski period, pri čemu dobija lepu aromu.
Dobro jutro broj 574 – Februar 2020.
