Tekst i foto: Biljana Nenković
Čubar je jednogodišnja lekovita i začinska biljka. Latinski naziv joj je Satureja hortensis, ali je u narodu poznata i kao šetraj, vrisak, morski, čuberica, čubrika, čubrica, čumborak, čupar, bažulek ili vrijesak. Njegove domovine su istočni Mediteran i Kavkaz, a u ostatak Evrope doneli su ga Rimljani. Ljudi ga kao začin i lek upotrebljavaju već duže od 2.000 godina. Dugo je služio kao začin umesto bibera, a danas, osim u jelima, koristi se i kao moćan lek. Pripada istoj porodici biljaka s ruzmarinom, origanom, majčinom dušicom, lavandom i matičnjakom.
Uprkos njegovoj izuzetnoj lekovitosti i aromatičnosti, čubar je danas prilično zapostavljena biljka. Upotrebljava se u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji, ali je široj javnosti uglavnom nepoznat. Doduše, u zemljama poput Nemačke, Italije, Francuske i Bugarske, i dalje je neizostavan sastojak u pripremi raznih jela. Čubar spominje i Vergilije, rimski pesnik i javni govornik, koji je ovu biljku gajio kao hranu za pčele i opisao je kao veoma mirišljavu. Rimljani su je doneli u Englesku, a u priručnicima o začinskom bilju pominje se u 16. veku. Dugo vremena čubar se koristio umesto bibera.
Ostalo je zapisano da kada bi se istrošile zalihe soli, rimski vojnici su čubrom poboljšavali ukus neslane hrane. S obzirom na to da ima bogat ukus, a sadrži malo natrijuma, čubar je danas popularan izbor za ljude koji žele da smanje unos soli u organizam. Dobra strana ove lekovite i začinske biljke je što, iako samonikla u prirodi, može da se gaji i u baštama.
Naraste kao žbun od 20 do 40 centimetara. Izdanci su mu obrasli retkim dlačicama, tamnozeleni su, a za vreme cvetanja postaju ljubičasti ili beli. Listovi su dugački od jedan do tri centimetra. Cveta od juna do jeseni. Uspeva na skoro svim zemljištima, izuzev na veoma lošim. Semenke klijaju na svetlosti, pa se krajem marta ili početkom aprila seju na površinu dobro nabijenog, povaljanog zemljišta. Za dve-tri nedelje semenke počinju da klijaju.
Rascvetali izdanci biljaka beru se i suše na suvom, promajnom mestu u tankom sloju i ostave za zimu u papirnim kesama. Čubar pojačava lučenje stomačnih sokova, ublažava nadimanje, pročišćava organizam, ublažava tegobe organa za varenje i disanje.
Zbog fenolnih materija u eteričnom ulju za čubar je karakteristično jako antiseptičko delovanje. Utvrđeno je njegovo pozitivno antivirusno delovanje u lečenju herpes simpleksa tipa 1 i HIV-a. Odličan je u borbi protiv bakterija, gljivica i parazita. Podiže imunitet, čuva tkiva i organe. Posebno je koristan kod dijabetesa, artritisa, bolesti jetre, kao i kod upala disajnih organa, za sinuse ili ublažavanje kašlja. Koristi se i za ispiranje upaljenog grla, ali i u slučaju uboda i ujeda insekata.
Inače, čubar je omiljena začinska biljka, posebno u mesnoj industriji, odnosno, u pravljenju kobasica. Nemci ga zovu i pasulj trava. Naime, on ublažava nadimajuće dejstvo pasulja i često ga dodaju jelima od ove namirnice. Izuzetno je aromatičan i ima blago biberast ukus. Mirisom, pa i ukusnom podseća na mešavinu majčine dušice i origana. Koristi se za pripremu variva, umaka, ribe, mesa, salata. Može se dodavati i na početku i na kraju kuvanja. Dobro se slaže sa drugim začinima, kao što su bosiljak, kim, beli luk ili lovor.
Zahvaljujući snazi svog eteričnog ulja posebno je koristan uz hranu koja se teže vari, poput masnijeg mesa, ali se dobro slaže i sa salatom od krastavaca. Dobar je u kombinaciji s krompirom, pirinčem, kupusom, paradajzom, pa i u voćnim salatama. Čubar je sastavni deo poznate francuske mešavine začina iz Provanse. Osim u mediteranskoj, ova biljka je važan sastojak mnogih jela u zemljama poput Jermenije, Gruzije, nekih delova Kanade.
U Bugarskoj, umesto soli i bibera na stolu često stoji takozvana šarena so: mešavina soli, slatke mlevene paprike i čubra. Rumuni čubar dodaju u sarmu, kao i u smesu za ćevape. Azerbejdžanci njime obogaćuju ukus crnog čaja, a u južnoj Italiji, osim što se koristi kao začin, tradicionalno služi za čišćenje bačvi u kojima se čuva vino. Ljudi su na tu burad kačili i stabljike ove biljke, kako bi njen miris terao vinske mušice. Dobar je i u borbi protiv moljaca, pa se može staviti u ormare, poput lavande.
Dobar za ljude i za pčele
Kao lek upotrebljava se cela biljka ili samo listovi. Ima dve berbe. Najbolja za začin i u lekovite svrhe jeste biljka ubrana neposredno pred početak cvetanja, dok se druga berba može obaviti dok je u punom cvatu. Biljka se odreže iznad zemlje, poveže u male snopove i suši u senovitom i prozračnom prostoru. Vrsta čubra iz iste porodice kod nas je poznata pod nazivom Satureja Montana i raste na Rtnju. Cveta do novembra, a izuzetno je važan za pčelinje paše, kao veoma medonosna biljka.
Za čišćenje organizma priprema se čaj od mešavine 20 grama čubra i 10 grama nane, pa pripremljeno osušeno bilje preliti s 5 decilitara ključale vode i ostaviti da odstoji tri sata. Procediti čaj i piti umesto vode. U nekim krajevima Srbije pojedini stočari uz pomoć ove biljke prave neobične delikatese. Kozji sir uvaljaju u osušeni čubar i hrastovu koru i ostavljaju da zri. Tako dobiju izuzetno ukusan i zdrav kačkavalj. Ovaj sir se pravi bez ikakvih aditiva.
